Milica Novković
Danas sam posebno počastvovana jer je Milica Novković moja gošća. Otkako sam pročitala njenu knjigu “Porodični bukvar” konačno imam odgovor na pitanje “Kojoj knjizi se stalno vraćaš?” Glavno teza koje se postavlja u knjizi je kako do zdrave, radosne savremene porodice?
Milica je pričala o tome kako je još u detinjstvu širom otvorenih očiju gledala u život. Možda zato što je do pete godine rasla uz baku, a kasnije se vratila u primarnu porodicu i rasla tu u atmosferi straha i svađa. Seća se kako je kao mala devojčica pomislila da mora pronaći lek za ljubavi.
Ona kaže da gde je batina, tu je strah, gde je strah – ljubav ne niče. Gde je “šargarepa” – tu je interes, gde je interes – ljubav ne cveta. Profesorka Milica je svoj radni vek provela sa decom i sa njima je imala jako lepe odnose primenjujući svoje vaspitne metode bez nagrade i kazne.
Danas je u penziji, ali ne odustaje od svoje misije da roditelje podseća na to da je vaspitanje dece najveća umetnost. Ona kaže da se deca već rađaju sa unutrašnjom motivacijom, dobrotom, klicom ljubavi u sebi.
Ali od devedesetih godina prošlog veka kada se tradicionalno vaspitanje zamenilo plišanim, roditelji su naivno poverovali da je pozitivno uslovljavanje, ta prastara “šargarepa” zaista nešto novo, da je to ljubav. Danas su roditelji postali loše sluge svojoj deci, a deca njihovi još gori gospodari. To su nove uloge u porodicama našeg vremena, koje su samo logična posledica plišanog vaspitanja i istovremeno zakonom zabranjenog štapa. Sve je još vidljivije u periodu od poslednjih nekoliko godina kada su pametni, tač telefoni ušli u naše živote. Dete se polako otuđuje od realnog života, zbog kojeg je i došao na ovaj svet da se samoostvari kroz Ljubav i Dobrotu.
Rezultati? Pate roditelji, pate i deca.
Poslušajte koja su rešenja ovih problema. Verujem da ćemo se skoro svi mi kao roditelji pronaći u ovoj priči.
Korisni linkovi:
Nikolina: Dobrodošli draga Milice u podkast Vreme za VAs i hvala vam što ste pristali da budete moja gošća danas.
Milica: Hvala Vama što ste me pozvali.
Nikolina: Ja sam sigurna da moje slušateljke već mnogo toga znaju o Vama i Vašem radu, ali ja bih volela da počnemo od toga kada ste vi uopšte počeli da se zanimate za porodicu i odnose unutar nje.
Milica: Pa iskreno rečeno vrlo rano, neobično vrlo rano, negde već polaskom u prvi razred osnovne škole. Ja sam posmatrala porodice dece iz škole iz određenog razloga. Zato što sam negde do 5.,6. godine rasla u okruženju u kojem sam bila mnogo voljena, to je bila baka, majka moga oca, stričevi, strine koji još nisu imali decu i tako dalje, i mislim da mi je u tom najvažnijem periodu života očuvana klica za prepoznavanje dobra i zla. Kada sam se vratila u svoju primarnu porodicu počela je neka vrsta pakla za mene. Posle ćemo videti šta se dešavalo u mom mozgu i naravno da sam ja onda otvorenih očiju gledala u život, i onda se pitala zašto u porodici mojih roditelja vlada svađa, netrpeljivost, a u porodicama stričeva je bilo potpuno drugačije, da li je to bila ljubav ili šta već ali bilo je dobro. Ja bih volela da majke koje me slušaju znaju da je najvažniji period prvo do 3. godine, a onda da kažem do 7.godine detetovog života, posle toga sve ide mnogo teže. Uglavnom mi nemamo vremena za našu decu tako dok su mali, jurimo posao, biznis i onda propustimo taj dragoceni period.
Nikolina: Da li možete da nam ispričate kakva je bila vaša primarna porodica I kakvo je to detinjstvo bilo?
Milica: Moja primarna porodica je bila kao većina porodica mog doba. Ja sam rođena posle drugog svetskog rata, 47.godine. I sad vidim da je savremena porodica na mnogo težem mestu nego porodica tada. Ja sam u stvari bila iz jedne sasvim obične porodice i da nisam imala onaj instinkt da osetim da nešto nije u redu možda ne bi ni primetila sve stvari koje su postojale svuda u tradicionalnim porodicama. Takva porodica je bila vrlo stroga i tražila je rad, red i disciplinu. Ja sam bila dete koje je bilo vedro, veselo. Ali sam se uvek žalila da majka voli više mog brata ili sestru. Sada kad analiziram, meni je sve jasno. Ja danas znam koja je bila konstitucija moje majke, da je to bila žena prepuna strahova, njena energija je bila emocija straha i brat i sestra su bili na njenoj energiji, znači prepuni straha i oni su se kao pilići kupili od nje. A ja sam bila na muškoj energiji puna života, puna slobode, potrebe za slobodom i naravno kad se ja takva pojavim u njenom vidokrugu bila sam dežurni krivac. U to vreme samo sam plakala, pa kako to, ja sam najgora, pa mene moja mama ne voli- a danas razumem jednostavno, niti je ona znala kakvo dete ima i nije znala da iskoristi taj potencijal. Sada vidim da to nije ništa strašno, ali u ono vreme je za mene to delovalo tragično i zbilja je bilo tragično, jer sam ja sa 18. godina ne mogavši da podnesem tu torturu tuđih strahova rekla doviđenja i napustila kuću. Ja sam radosnica, a to su energije dece koje se završavaju na 6 i 7. I da sam ostala u toj sredini ja bih se ukopala tako prelivena strahom. Tako da je bitno shvatiti da se ne primenjuje isti lek za svu decu jednako. Svakom detetu treba drugačije prići, čak i dva različita roditelja,tata i mama, u zavisnosti od konstitucija drugačije reaguju.
Nikolina: Da pričaćemo malo detaljnije o konstitucijama i mapama. Slušaoci na sajtu imaju sliku jedne mape preko koje će moći lakše da razumeju ovo o čemu mi pričamo, a ja bih sada volela da krenemo od početka u smislu modela koji se koriste.
Milica: Znate, ja sam kao mala sa samo 10 godina odlučila da pronađem ljubav. Decu koja rano znaju šta hoće u životu uglavnom natera neka muka. Ja sam kao mala u primarnoj porodici slušala svađe, slušala kako ne valjam, svi su drugi dobri i tako dalje. Naravno, ja ništa nisam razumela, bila sam u velikoj patnji i pošto sam živela u Vojvodini posle svih mojih nekih dobijeni batina, ja bi odlazila nadno vojvođanske bašte i tamo legala na zemlju leđima okrenuta i plakala, i tako sam svaki put sebe tešila. To je trajalo par godina i tu negde u 10. godini ležeći tako, ja pogledam u nebo, bilo je divno proleće zemlja je bila prohladna a ja sam plakala i molila Boga da umrem. A znate tu priču iz psihologije kod nesrećne dece, da oni hoće da umru, pa onda mama i tata da dođu pa da plaču. I tako sam ja plakala, pogledam u nebo neki predivni oblaci iznad mene, ja ustanem obrišem suze i sebi ovako kažem: “Ma slušaj nemoj da plačeš pa ti moraš pronaći lek za ljubav. Ljubav postoji, zašto su me tamo kod bake svi voleli a ovde mama i tata ne”. Eto to je bio taj okidač u 10., 11. godini.
Uverena sam da imaš, ako ne pitanje, onda komentar vezan za savete iz ove epizode, ali ne znaš kako da dođeš do mene. :)
Slobodno ostavi komentar ispod ili mi pošalji email na info@nikolinaandric.com i ja ću ti SIGURNO odgovoriti u roku od par sati, a možda i odmah.
Sigurna sam da znaš bar jednu osobu, kojoj ćeš promeniti život kada sa njom podeliš proverene savete iz ove epizode.