#327: Šta je sve uticalo da postanem Virtuelni Asistent?

Dobro došli u novu epizodu podkasta Vreme je za vas.
Danas sam htela sa vama da pričam kako je izgledao moj karijerni put od školskih dana do danas. To je bilo jedno vrlo interesantno pitanje koje sam dobila u okviru jednog intervjua i baš mi je bilo super kad sam se prisećala svih tih stvari koje sam radila počevši od 6. razreda osnovne škole. Ja se bavim online poslom odnosno Viruelni asistent mentor sam i pomažem ženama da počnu da rade online od kuće kao virtuelni asistenti.

Seoski poslovi

Međutim, i ako se sa ovim poslom bavim od 2012. godine apsolutno nisam ništa slično radila do tada. Čak, šta više, to pitanje me je bukvalno vratilo u prošlost u tamo neki 6. razred, kada smo prvi put išli kao deca, pošto sam ja odrasla na selu i dan danas živim na selu, istina u drugom ali nebitno, u seoskom sam okruženju i mi smo za vreme letnjeg raspusta, nakon 6. razreda išli da okopavamo kukuruz. To je bilo standardno, da rade deca. Koliko smo tad imali godine? 13, jel? 7+6=13 godina. Ljudi su nas puštali, primali su na da radimo zato što eto, ja mislim da, su i u to vreme ljudi shvatali koliko je važno da kao mladi steknemo radne navike a nama je bilo super da zaradimo neki džeparac i da priuštimo sebi nešto što možda ne bismo mogli, odnosno roditelji tada nisu mogli da nam kupe. To nije karijera ali to su neki poslovi, mislim da su jako važni i da je jako bitno da deci damo priliku da zarađuju od najranijeg perioda, od malih nogu. Ok, to je bila njiva. Da ne spominjem, to su bili, ne samo kukuruzi, metlice nego i voćnjaci pa čak i vinograd, to nikad neću zaboraviti.

U srednjoj školi kada sam bila, pa smo za vreme letnjeg raspusta išli da beremo grožđe, čak je to bilo i u septembru, jer tada dolazi grožđe, to je bilo tipa, radilo se po 10-12 sati, mi smo vikendom izlazili a ponedeljak, ili već koji dan nas je čekao sutradan, smo išli da radimo i bez problema je to funkcionisalo. Sećam se koliko puta sam samo, posle završetka posla na njivi ili nebitno gde, bila samo da se istuširam i legnem da spavam, ujutru da dođem sebi. To su sve neke stvari, sve neki poslovi, poslići koje sam ja radila i zaista me nikad nije bilo sramota ni o tome da pričam, čak ni onda, da ne govorim sada.

Stipendije

Sada samo mogu da se ponosim time jer sam počevši od 13. godine uvek imala neki svoj džeparac. Čak sam posle i u srednjoj školi stipendije dobijala kao odličan učenik i ja sam smatrala to nekom nagradom, parama koje sam ja zaradila učeći. Znači, konstantno, od srednje škole, od prvog razreda srednje škole pa sve do završetka fakulteta sam dobijala stipendije jer sam imala dobar prosek i ne kažem da me je to guralo da učim ali mi je i to bio neki vid zarade, neki vid mog džeparca. Zatim smo jedno vreme preko leta, drugarica i ja radile na pumpi, brisale šoferke, to je bilo bar 2-3 godine za redom. To nam se isto super svidelo, kao leto, voda, nije uopšte tako loše, uveče smo uvek imale para da izađemo tako da nam je to svima bilo dobro.

Turistička agencija, hotel

Već kasnije, kada sam krenula na fakultet onda smo krenuli da radimo neke prakse, u hotelima i agencijama, to mi je isto bilo ok, međutim, kada sam počela baš da radim probno, neka 2-3 meseca, u Novom Sadu u jednoj agenciji, nakon završetka faksa, sam shvatila da iako sam završila i srednju školu i osnovne studije na turizmu, sam shvatila da to apsolutno nije posao koji se uklapa u moj životni stil i moj neki plan za zivot. Znači, radila sam i u agenciji turističkoj, kao turistički radnik, ono javljam se na telefon, ispisujem uputnice ili već kako se zovu, već sam zaboravila sve te izraze, rezervišemo hotele, proveravamo smeštaj, proveravamo da li ima slobodnih termina za putovanja itd.

Predavač engleskog jezika u vrtiću

Zatim sam, kada sam se već udala i imala prvo dete, ćerkicu, onda sam radila kao nastavnica engleskog jezika u vrtiću. To me je angažovala vaspitačica koja i dan danas predaje mojoj deci, pošto je kod nas tako organizovano da predškolci uvek imaju jednu vaspitačicu koja je fenomenalna i savršeno radi svoj posao. Toliko je aktivna i toliko je posvećena deci da je ona u to vreme, pre nekoliko godina, pokušala da uvede i učenje engleskog jezika i to funkcionisalo jedno 3 godine dok se neko nije dosetio da je to nepotrebno. I od tada više nemamo engleski u vrtićima. I mogu vam reći da su deca koja su tada išla u vrtić, koja su učila engleski jezik, u školi bila mnogo, mnogo bolja i to mi je govorila nastavnica, koja im je predavala, danas ne može da se porede te tri generacije koje su imale engleski u vrtiću i ove koje sada tek prvi put se susreću sa engleskim u prvom razredu osnovne škole.

Taj posao mi se najviše sviđao. Pri tom ja sam sama morala sve da osmišljam, nisam imala neki program jer ja niti sam bila prosvetni radnik niti sam završila engleski da bih znala, ali sam volela jako da radim sa decom i volela sam uvek da radim sa početnicima, da objasnim te neke osnovne stvari.

Engleski mi je uvek dobro išao da ne govorim da sam, naravno, tu po selu držala privatne časove engleskog jezika za osnovce i srednjoškolce. To mi je bio super izvor prihoda, a jako sam volela to da radim, znači individualne časove, 1 na 1, i deca su jako volela da dolaze kod mene. Jednostavno sam znala da im lepo objasnim, da im prenesem to znanje.

Ponosim se i dan danas, devojka koja mi je dolazila kod mene na časove sada studira engleski jezik i sada ona drži časove engleskog jezika, pošto ja ne mogu da stignem niti mi je to sada cilj. I kad god me neko pita, ja preporučim nju i znam da sam i sama uticala na njenu odluku da dalje studira engleski, pošto sam joj dala osnovne postavke.

Uvek sam umela da na jednostavan i lak način objasnim nešto za šta nije bilo pravila. Znate i sami, ko zna engleski jezik, većinu stvari vi ne možete da naučite na pamet nego ljudi to rade po osećaju, ali sam uvek nalazila neki način, neke metafore kako da povežem stvari. I to je njima bilo fenomenalno i svi su stvarno bili dobri.

Želja da radim u školi

Posle toga mi je bila želja da radim u školi, pa sam završila geografiju, odnosno želja mi je bila da prenosim znanje i da aktiviram učenike. Ne ono standardno čitanje i prenošenje znanja iz knjige nego dodatno, tražila sam neke dodatne izvore itd. Kada se desilo to što se desilo, kada se promenio Pravilnik o zapošljavanju prosvetnih radnika ispalo je da ja sam master diplomom na geografiji ne mogu da predajem geografiju jer nemam osnovne studije završene na geografiji, već na turizmu.

Trebalo je da polažem neku razliku predmeta, ja sam i to krenula, međutim, tada sam ipak shvatila da geografija nije moja ljubav, odnosno nisam zaluđena, prosto ne volim baš tu geologiju, geomorfologiju. To je meni sve super interesantno i fosili i lesne terase i epohe i bla, bla, ali to nije nešto da mi je to baš pasija da bih mogla o tome da pričam ceo dan i noć. Tu sam shvatila da ljubav prema prenošenju znanja i učestvovanju, odnosno davanje podrške ljudima da nešto urade je bio neki glavni moj pokretač i tu sam se baš dobro snalazila.

Virtuelni Asistent iskustvo

I onda počnem da radim online kao virtuelni asistent. Odnosno, to se nije tada zvalo virtuelni asistent, to je tada bilo radim kao freelancer, radim na oDesk-u, tadašnjem i to su bili zadaci odnosno poslovi tipa

• data entry,
• prekucavanje,
• formatiranje nekih tabela,
• istraživanje tržišta,
• opet formatiranje, sve to lepo da se prikaže na grafikonu,
• pa u Microsoft Word-u,
• planiranje putovanja za nekog iz Kanade,
• pa za nekog sa Novog Zelanda,
• pa ubacivanje podataka za neke turističke sajtove,
• pa svašta nešto se tu radilo da bih došla do pozicije projektnog menadžera u jednoj prodavnici na Amazonu u kojoj smo krenuli od starta.

Kasnije su došli još tu neki projekti gde sam se ja susrela i sa podkastom, između ostalog. Prvi moj podkast koji sam slušala, ne znajući da je to podkast, je bio Michael Hyatt – This is my life, možete ga i sada pronaći. Nema više novih epizoda pošto Michael Hyatt se bavi nekim drugim stvarima, produktivnost mu je u fokusu ali taj podkast je vrlo interesantsan i vrlo koristan i ja sam tada radila bukvalno sumary, izvlačila sam ono najvažnije stvari za mog klijenta ne znajući da uopšte imam kontakt sa podkastom nego je to meni bilo fenomenalno iskustvo i nisam mogla da verujem da me neko plaćam da ja slušam i učim. U međuvremenu, samo da izvlačim teze iz tog nekog sadržaja da bih samo njemu to prenela, pošto on klijent nije mogao sve to da stigne, naravno.

Tu je krenula priča, ja sam sve žive koje sam poznavala tj. za koje sam znala da iole znaju engleski jezik, sve sam vukla za rukav, „E ovo je za tebe“, „Ti treba da počneš da radiš online“, „Ti znaš grafički dizajn“, „Aha, ti si krenuo sa programiranjima, hajde probaj ovo“, „Hajde da napravimo profil na oDesk-u“… Tada nije bio UpWork već oDesk itd. Stvarno sam pokušala da uvučem gomilu ljudi, neke sam uspela, neke nisam, prosto neki ljudi nisu bili spremni za taj korak. I tada sam, u stvari, shvatila da mi to dobro ide i ljudi su sve češće me kontaktirali sa pitanjima “Kako da počnem?”, “Šta ti radiš?”, “Kako si ti počela?”, “Kako si dobila prvi posao?”, “Gde tražiš te klijente?”.

I tako je krenula priča sa edukacijom za virtuelne asistente. Prva grupa je bila u oktobru 2016. godine i to je period koji ja nikada neću zaboraviti. Mi smo bili u septembru na moru, u Grčkoj sa porodicom i ja sam u glavi svaki dan imala samo taj kurs odnosno samo tu edukaciju, kako će to da izgleda. Ono bukvalno, uveče dođemo sa plaže, posle večere, ja skiciram module. Baš sam bila, ufff, skroz, skroz u celoj toj priči i tada sam imala… 12 ljudi se prijavilo. Meni je to bilo neverovatno. Zamislite, ja do sada apsolutno nisam imala društvene mreže, ništa, ništa. Nisam postojala. Odjednom se pojavila neka Nikolina Andrić koja radi online i koja želi da nauči druge ljude kako da rade to isto. I svaka čast ljudima koji su mi tada ukazali poverenje, znači nekom ko apsolutno nikad nije…neko ko nema profil. Ja ne znam da li vi to sad možete da zamislite? Danas je nemoguće da ne pronađete nekog na društvenim mrežama. I tada su ljudi, valjda su, ne mogu da kažem da su poverovali u moju priču, nego prosto su videli… Ja mislim da je to bilo poverenje od starta, jer…razmišljam sada šta se desilo pre toga.

Pre toga se desilo da sam gostovala u Webinarijumu kod Željka Crnjakovića, to je u stvari prvo i javno gostovanje i priča o virtuelnim asistentima, u leto 2016. godine. I tada sam došla do Jovane Miljanović, pa smo radile razne neke webinare i svašta nešto i tu su ljudi već počeli da čuju za mene. Ali, ta prva neka generacija je bukvalno tako došla, sa nekim poverenjem i između ostalih, tu je i Marija Trifunović koja je sada fenomenatlni asistent, ona je copywriter u suštini. I ne samo ona. Od njih dvanaestoro mislim da su većina nastavili da se bave online poslom. Ali meni je to fenomenalno, koliko su u stvari oni meni tada, u tom momentu dali podstrek da ja nastavim da se bavim time što sam htela da probam. Ja sam tada radila samo kao asistent a od 2016. godine sam imala šansu, odnosno oni su mi pružili šansu jer su mi ukazali poverenje da ja probam da ja budem neko ko će da bude edukator.

Ideja cele ove epizode je bila da vam pokažem, ono „Behind the scenes“, znači od predhodnih mojih 15 odnosno 20 godina kako je sve to krenulo. Odnosno, nije ništa krenulo, prosto su se stvari odvijale na takav način da se nisam plašila posla, nisam se plašila novih stvari, nije me bilo sramota da radim neke stvari koje su po meni, iako su bile manje možda plaćene, uvek sam gledala kakvo iskustvo ću da steknem, kakve sve ljude ću da upoznam, šta sve mogu da izvučem iz svega toga i prihvatala sam malte ne svaku mogućnost.

Virtuelni Asistent i majka

Postojali su periodi kada mi je bilo stvarno teško, kada sam radila noću, kada sam bila majka malih beba, pošto sad imam već troje koji su malo veći. Najmlađi ima već 3,5 godine tako da nemamo bebe u kući. Hoću da kažem da je bilo teško i da je bilo naporno i sad kad se setim ne mogu da verujem da sam i studirala… Ja sam, u stvari, upisala 4. godinu fakulteta kada sam se verila, onda smo se venčali u septembru, ja sam se u martu porodila.

Master sam upisala u drugom stanju, razliku predmeta isto u drugom stanju sa drugim detetom i to je sve bilo jedno veliko iskustvo za mene, vrlo naporno. I ne kažem da je to put. Ne preporučujem ja to nikom, ali ja danas kad se osvrnem i pogledam u nazad ne mogu da verujem šta se meni sve desilo i šta sam ja preživela u tada, u tom momentu. Ja verujem da mojim ukućanima nije bilo lako sa mnom ali danas sam sigurna da bih opet sve to ponovila i da nikad ne bih odustala od bilo koje priče, koja mi ovde negde leži na srcu, koju osećam da treba da uradim. Hoću da kažem, kada osetite nešto da treba da uradite, da vas zaista nešto vuče, poverujte odnosno, dajte sebi dozvolu da pratite intuiciju. Zato što, možda vi ne možete u ovom momentu da osetite i da registrujete zašto imate tu potrebu ali ćete vremenom, kad prođe određeno vreme i dođete do nekog iskustva shvatiti šta je to bilo, koja je to pokretačka snaga bila.

Ja kažem, sad u ovom momentu bih opet sve to ponovila iako znam da je naporno, da je teško, da su to neispavane noći, malo narušeno zdravlje i kilaža i svašta nešto, ali sve se to vrati u normalu kada ste vi svesni na nivou mozga, mislim mora jednom da vam klikne, da shvatite da sve to funkcioniše kako bi trebalo, ne može doveka da ide, da radite noću. Hoću da kažem da se isplati i da ja znam da danas ne bih bila srećna i ispunjena, danas u martu 2021. godine, da nisam sve to prošla, da sam odustala ili da sam batalila celu tu priču zato što, eto, ja hoću da imam decu ili nisam uspela da radim u školi itd. Bilo je tu mali milion razloga i mali milion izgovora i izazova sa kojim sam se susretala, pa sam ih nekako prevazilazila.

Skoro sam na Instagramu objavila “Sve što ti se sada dešava ima smisla” i upravo je ova kompletna epizoda inspirisana tom jednom rečenicom da zaista, sve što se sada dešava, koliko god izgleda nepovezano i nemoguće i nebitno u vašim životima, a verujte mi da sve to ima nekog smisla, odnosno da će imati smisao za koju godinu. Nemojte da odustajete jer, ja nikad neću zaboraviti, kada sam intervjuisala Adisu Tufo, spomenula sam kako je život težak ili ne znam, nešto je bilo teško, i kaže ona “Ali ko je rekao da je lako? Niko nije rekao da je lako niti treba da bude”. Znači, život je jedan izazov koji treba da prihvatimo i da živimo. Niko nije rekao da će da bude lako niti treba da bude lako. I meni je ta rečenica tako legla u tom momentu i ovek se setim te rečenice kada skontam da mi je teško, šta god, nešto mi je teško to što radim i onda skontam “Pa dobro da, svi mi imamo izbor. Možeš da izabereš da li ćeš to nešto da radiš sada ili ne. I možeš da kažeš, ok, ovo ću da stavim sada na pauzu, zato što mi sada ne odgovara ali ću da se vratim kada budem spremna za to”.

Uvek slušajte osećaj

Ali, to radimo samo onda kada osetimo negde duboko u srcu i stomaku, gde god vi imate taj osećaj, da vam nešto govori da treba i da ne treba, važno je samo da ga poslušate. Zaista se sve više vraćam intuiciji koja je vrlo, vrlo karakteristična za nas žene i to je jedna sjajna veština i osobina koji imamo i koju treba da koristimo. Definitivno.

Evo, imam primere nekoliko žena koje su završile edukaciju pa su počele da rade kao asistenti, pa se desilo da oh je put naveo na neku drugu stranu. Jedna želi da se bavi jogom, druga želi da se bavi zdravom hranom itd., ali to su sve super stvari. Znači, sve što nam se sada nađe na putu…

Zašto to pričam u ovoj epizodi? Zato što pričam o karijernom putu. Znači, sve to, sva ta neka iskustva, svi ti neki poslovi koje ste do sada imali, koje ste do sada radili, verujte mi da vas vode jedan korak dalje, jedan stepenik više. I upravo da niste radili onaj predhodni i onaj stepenik tj. onaj posao pre 2 godine, ne biste mogli da radite ovaj posao koji ćete da radite sledeće godine npr. Zaista je sve povezano i sve ima smisla. Postoji put, postoji neka energija koja nas vodi i zaista sve to ima smisla. Verujte mi na reč.

Ja sam dugo, dugo bila ogorčena na sistem i na celu tu situaciju, koja mi se desila 2012. godine kada sam saznala da ne mogu da radim u školi. I dan danas mi je jako teško da pričam o tome ali sam se pomirila sa sobom, odnosno pomirila sam se sa razmišljanjem, sa tim nekim osećajem krivice i nemam više ja osećaj krivice da je do mene, nemam više osećaj da je sistem kriv, ne kažem da nije, ali nije ni to opravdanje da ja sada sedim i plačem, zato što mi se to desilo. Ne nije mi to opravdanje. Nego sam, prosto, ja morala nešto da naučim iz te situacije i da krenem dalje.

I sa druge strane, sećate se one priče da uvek budete zahvalni za stvari koje vam se dešavaju jer nikad ne znate zašto ste zakasnili na ovaj autobus. Ko zna šta se desilo sa njim, na 30. kilometru? A ko zna šta se vama ne bi desilo da ste otišli? To je ista ona priča “Svako zašto ima svoje zato”. Nećemo sad da pričamo o stvarima koje verujemo ili ne verujemo. Poenta cele ove priče je bila da vi verujete u sebe, da verujete da možete i da verujete da je sve ostvarivo i da za sve postoji vreme. I ono što sada u ovom momentu ne možete, u redu je ali ne znači da treba da odustanete.

U svakom zlu, nešto dobro

Počela sam da pričam, u stvari, da sam dugo bila ogorčena na to što nisam mogla da radim u školi ali danas sam neizmerno zahvalna svemu tome što se desilo jer da sam ja počela da radim u školi apsolutno ne bih nastavila da radim online posao, pošto bi me ta cela priča oko prenošenja znanja i učenja dece, aktivacija učenika na času i dr., toliko bih razmišljala o tome da apsolutno ni na kraj pameti mi ne bi bio online posao.

A znam da danas mnogi prosvetari i mnogi radnici u prosveti, što vaspitači, učitelji i nastavnici itd. dolaze kod mene na edukacije baš zbog toga što imaju osećaj da ne mogu da napreduju na poslu, odnosno u tom zanimanju kojim se bave. Koliko god su posvećeni i koliko god to sve vole, ne mogu, nemaju onaj osećaj vrednosti. Da ne pričamo sad o tome zašto deca, zašto roditelji, zašto škola, zašto sistem? Prosto, oni nemaju taj lični osećaj napredka i žele da rade online. Ne žele da napuste posao zato što ih on ispunjava ali ne dobijaju onaj pravi osećaj vrednosti i onda počinju da rade online kao dodatni posao. I to je fenomenalno! Ja da sam radila u školi, možda bi bila neka druga Nikolina koja bi mi pokazala ovaj online posao pa bih se ja preusmerila a možda i ne bih. Nema to ono, kao “Šta bi bilo kad bi bilo”.

I zaključak cele ove priče je da zaista svaki korak i svaki momenat koji se desi se vrednuje i zaista sve ima smisla. Koliko god da vam je teško zato što se nešto desilo i zato što nešto vam je osujetilo planove, to će se sutra pokazati kao dobra stvar. Eto, verujte mi na reč.

I volela bih da podelite svoj karijerni put odnosno, da navedete neke ključne momente ili poslove koje ste do sada radili, mogu da budu u različitim ili istim firmama, različitim pozicijama, gde možete da pronađete vezu i povežete kako je to uticalo na vaš današnji posao i da li ste nešto novo naučili?

Bilo bi super da napišete komentar ovde na sajtu, a možete da mi pišete na društvenim mrežama, gde god vam je lakše, šta god više koristite. Meni je cilj da vam približim online posao i posao virtuelnog asistenta u što je moguće bolje svetlu, zato što je zaista jedna velika budućnost i jedna velika oaza pred nama. Mislim da još uvek naše tržište nije svesno cele ove priče, bez obzira da ja to pričam već godinama u nazad, evo sad je već 9. godina kako se bavim ovim poslom, ali mislim da cela priča sazreva i apsolutno, ako ste se do sada razmišljali i premišljali da li da ili ne, sada je definitivno pravo vreme da se uputite u celu ovu priču.

Hvala vam još jednom na slušanju i čujemo se sledeće nedelje. Ćao!