#345: Promena je jedna kriva

Nikolina Andrić – Dobrodošli u novu sezonu podkasta Vreme za vas. Moja gošća danas po drugi put je Nataša Vukmirović. Pričali smo o davno, davno i tu epizodu ćemo linkovati na ovoj stranici. Danas je poseban dan, i za Natašu i za mene. Nataša slavi pet godina u preduzetništvu, a ja ponovo snimam podkast posle, evo, tačno dve godine pauze. Tako da ti još jednom čestitam Nataša.
Natasa Vukmirovic – Hvala, hvala Nikolina na pozivu i drago mi je što sad i mogu nekako da napravim razliku u odnosu na onaj period kad sam se tek pripremala za preduzetništvo.
Nikolina Andrić – Da, ta epizoda, tema je bila vezana za Hygge. Mislim da će slušaocima biti zanimljivo da čuju tu prvu verziju, odnosno prvi snimak. I palo mi je na pamet da bi bilo sjajno da baš ti budeš premijerni gost ove nove sezone i da pričamo o nekim stvarima koje nas motivišu da se promenimo. U avgustu 2023. godine, pridružila sam se tvojoj grupi na Fejsbuku gde razgovaramo o tome kako da se vratite sebi I potrebi da promenimo neke stvari i vrlo me je inspirisala ta tema i definitivno ćemo i to da preporučimo slušalcima da pogledaju čemu se radi.
Pre svega bih volela da kažem da si ti trener, konsultant i da se baviš koučingom više od deset godina.
Ti si autorka knjige, Kako da postanete sami svoj coach, koja je ovde na mom stolu i ono što mi je važno na početku, na primer, nismo razgovarali o tome tokom priprema za ovaj intervju, ali bih volela da napravimo paralelu između koučinga i samokoučinga, pošto je ionako, oba su nešto manje poznati pojmovi kod nas.

Ko je u stvari coach?

Natasa Vukmirovic – Da, pa interesantno je možda prvo da nekako krenamo od početka i da kažem da je matica srpska dala svoje mišljenje da coach treba da transkribujemo i da pišemo kao ta četiri slova coach i coaching takođe da pišemo koristeći k i č. I to je interesantno kod nas zato što ljudi nekako, ja kad govorim za medije, napišu trener ali šta znači trener, to je zapravo više edukator ljudi koji edukuju ili daju konkretne neke obuke ljudima. Coaching je metod profesionalnog i ličnog razvoja koji zapravo pomaže ljudima da bolje koriste svoje potencijale koje imaju i da oslobađaju one koji možda još nisu bili iskoristeni dovoljno ili nisu uopšte i da jednostavno idu putem promene. Kad kod nas na Balkanu pričamo o promeni, onda ljudi obično kažu sad ću ovo da isključim i da prestanem da slušam, ali jednostavno to je zbog toga što mi nemamo nekako naviku da razvojno razmišljamo. I s jedne strane evolucijski je čoveku dao da čuva energiju i da nekako gleda da prođe sa najmanje ulaganje, ali s druge strane, s obzirom da su se vremena promenila i da su danas ljudi dobro informisani kako je to lepo živati kvalitetnim životom i kad imamo i materijalno i psihološko blagostanje i da je sreća, da kažem, važan faktor kvaliteta života, onda se ljudi pitaju kako bih ja mogao da dođem do toga što ja definišem kao uspeh. Ja ovde neću davati nikakve definicije uspeha, svako to zna šta za njega to predstavlja. I onda se ljudima događa da oni zapravo krenu putem edukacija i onda dođu kod tebe u tvoju školu ili kod mene u moju školu ili na neke druge kvalitetne edukacije.
i šta se dešava, da ne mogu svi ljudi da kvalitetno prođu kroz taj proces promena. E, tu onda da kažem posle, jel, često kod nas posle edukatora, posle trenera, na scenu stupa kouč zapravo, jel, i koučin kao metod. S obzirom da nekako, znaš, ljudi, da kažem, mogu neko vreme da se obavežu, da će redovno da dolaze na koučing. Ali to zahteva i da organizuju svoje vreme, da ulažu vreme, energiju, novaci i tako dalje. A s druge strane, oni ipak moraju da se bave sami sobom. I zato je self- couching, odnosno samostalni koučing, taj metod koji je, da kažem, dopuna koučingu.
I jako je dobro da se ljudi informišu šta je to u stvari, to je bila moja osnovna ideja, iako coaching kod nas postoji odavno, ali je nekako zatvoren u poslovnim krugovima, u javnom sektoru, u ne -državnog sektora, a u široj populaciji više predrasuda i neznanja o koučing pravilima nego stvarnim informacijama. Tako da sam zažalio s jedne strane ljudi da informišem kakav je to metod, da vide kakve su to vežbe, da vide ako isprobaju, da im je to odmah korisno, da imaju i kratkoročne i dugoročne rezultate i tako dalje. S druge strane, da im dam konkretan jedan zaokružen sistem koji samostalno mogu primenuti sa pisanim vežbama i sa različitim smernicama.
I s trećne strane, da predstavim sebe i coaching model wordplay koji sam ja krijirala. I u knjizi naglašavam da mora da postoji dobar balans između samopomoći, ako stavimo da je samostalni coaching ipak vrsta samopomoći, sami sebe vodimo kroz određene procese i podrške profesionalne.

Koučing ili samo-koučing?

Nikolina Andrić – Tako je, ali meni je zanimljivo, rekao bih da je možda većina ljudi, onih koji možda nisu u potpunosti u toj priči, koji su novi u koučingu, odnosno samokoučingu, koji vole da rade na sebi, da li ste primetili da postoji razlika, na primer, između ljudi koji bi radije pribegavaju koučingu i oni koji žele da se bave samokoučingom. Na primer, neke stvari su možda, kako bih rekla, ljudi još uvek nemaju dovoljno poverenja u druge ljude, ajde, treneri u ovom slučaju, ali da li mislite da bi samokoučing mogao biti dobra opcija za prvi korak? ili misliš da bi trebalo da budeš upravo suprotno?”
Natasa Vukmirovic – Mislim da je važno da ljudi odluče da sami sebe podrže. Da li će oni krenuti putem ove metodologije ili neke druge, ili će prvo angažovati koće, ja bih to ostavila njima. Jer jednostavno, znaš, sve što bi se radilo nekako na silu, bilo bi onda puno otpora koji bi sprečavali te ljude da dođu do rezultata.
Zato je možda i dobro da sam namerno napisala prvo knjigu o samostalnom koćingu, da bi ljudi jednostavno imali priliku da isprobaju to sami. I onda verovatno im je jasno, ali čekaj, znači, kad ja to radim sa profesionalnim pomagačem, pa sigurno će onda ti rezultati doći brže, biće dublje sagledavanje nekih stvari, možda ću brže biti sprema na neke promene, na konkretne korake i tako dalje. I dobro si pomenula nepoverenje, to je velika tema o koćing krugovima. Evo zašto? Znaš, kad je jedna profesija mlada, onda nekako, da kažem, tek se postavljaju standardi struke i etički standardi. I mislim da je jako važno da mi i u Srbiji imamo Evropski savet za mentorstvo i koučing, u kojem sam ja i podprecednica upravnog odbora i naš zadatak je upravo nekako da sve kolege i kolegenice, koji jesu profesionalni koučevi s jedne strane i sve one ljude koji se možda predstavljaju kao koučevi, iako to zapravo nisu, nekako usmerimo na to da moraju da se osnaže u pogledu s jedne strane visokih profesionalnih standarda, a odmah uz to idu i visoki etički standardi. Kako može klijent uopšte da ima poverenje u nas ukoliko se mi ne pridržavamo etičko kodeksa struke?” I to je, čini mi se, najvažnije pitanje. Znaš, oni ljudi koji već imaju iskustvo, onda oni znaju, aha, mi prolazimo tu kroz neki proces ugovaranja, ova žena je podpisala da će se pridržavati etičko kodeksa u svom radu, a kreditovan je koač i mentor i tako dalje, i onda to ipak nekako ljudima uliva sigurnost. Ali potpuno si u pravu da u široj populaciji još ove stvari su gotovo nepoznate i da je na nama, koačevima i mentorima, zapravo što više o tome da govorimo i da ljudi informišemo.
Nikolina Andrić – Pa super. I zato je velika stvar što ova knjiga postoji, što ste je napisali i baš mi je drago što je izašla iz vašeg pera, da tako kažem. Znam koliko, mislim znamo se po imenu, to traje godinama i godinama. U suštini, pratim tvoj razvoj koji nema kraja, konstantno ide u tom jednom pravcu, a to je prepoznavanje koučinga kao ozbiljne veštine, odnosno alata koji će unaprediti naš privatni i poslovni život.
U ovom trenutku je možda najbolje pomenuti poklon koji je Nataša prihvatila, odnosno koji smo pripremili za vas, to je njena knjiga koju će dobiti neko od slušalaca, ali kada odgovori na pitanje koje ima Nataša.
Natasa Vukmirovic – Imamo zanimljivo pitanje, a to je kako ste svoje znanje do sada primenili u praksi? A onda možete i da navedete da li ste završili školu, da li Nikolinin ili neko drugo važno obrazovanje, ili da li ste završili program ličnog razvoja i onda možete reći i napisati oko 150 do 300 reči I kako ste vi to primenili u praksi i koje rezultate vam je to donelo. Namerno pitam ovo pitanje, zato što je nekako danas vreme ne samo informacija, dostupnosti informacije, imamo tu onda da kažem i neke ne tako dobre posledice, s jedne strane zatrpanost informacijama, a s druge strane postoje ljudi koji dosta prolaze edukacija, čitaju i tako dalje, ali sve to nekako ostaje na nivou informacije, ponekad i na nivou edukacije, ali ako nema primene, onda zapravo nema promene, nema ostvarivanja željenih rezultata. Zato mi je jako važno da vidimo kako su ljudi nešto primenili da osveste šta im je to donelo kad su neko važno znanje primenili.
Nikolina Andrić – Pa super. Ovo je sjajno pitanje. Mislim da je poenta poklona u svakoj epizodi da dođe do osobe kojoj je najpotrebniji i koja će u datom trenutku najviše pomoći. Znamo sebe, kada nešto radimo, moramo biti spremni, sami treba da budemo spremni za promenu, osim ako smo voljni i samomotivisani, da tako kažem.
Ovo je savršen uvod u našu sledeću temu o kojoj sam želela da pričam, a to je alat za krivu promene. Mislim da će to biti veoma korisno za sve vas, jer ćemo razgovarati iz perspektive promene karijera i iz perspektive učenja.
Kriva promene
Natasa Vukmirovic – E da, baš mi je bilo drago kad si mi se javila i kad smo porazgovarala o svemu ovome, zato što je nekako baš super kad ljudi prepoznaju da coaching alati imaju tu praktičnu primenu. I naročito za preduzetnike, naravno za ljude u bilo kakve karijerne promeni, važnoj edukaciji koja ih vodi ka promeni života, onda je važno zapravo da krenu od samosvesti. To je ono što smo malo pre pričali, od čega krenuti. I u bilo kojem trenutku može čovek da osvesti da mu je potrebno duglje razumevanje sebe, gde je sada, da bi mogao dobro da razume gde on želi dalje da ide.
Kriva promene je upravo jedan coaching alat, vrlo efikasan, koji može da nam pomogne u bilo kojem trenutku našeg života. Zato što mi se svi zapravo nalazimo u odnosu na različite oblasti našeg života, u različitim delovima krive promene. A da bismo to nekako pojednostavili da bi se lakše razumeo. Onda to predstavljamo zapravo tom dvodimenzionalnom slikom. Ljudi mogu da zamise da je to kao jedna kriva, kao slovo U, ali više kao neka divna reka koja ima svoje meandre. E sad, na početku šta se zapravo dešava?
Čovek oseća u sebi nešto. I to mogu biti različite stvari. Naprimer, promena može da krene iz nezadovoljstva, ovim da sam sad. I to je često tako kod ljudi. I to je sasvim normalno. Opet, vraćam se na to što mi kao ljudi se razvijamo evolucijski i prosto imamo neke stvari koje su, da kažem, prisutne kod svih nas. I kod većine ljudi, mogu da kažem, iznese dovoljstva postojećom situacijom. Oni kažu, ali ja znam da ja mogu bolje. Ili ako bi trebalo da zapravo kroz samo jednu temu zaokružim sve teme s kojima klijenti dolazi i na koučing i na edukaciju i tako dalje, to je svakako unapređeno kvaliteta života. To je ono što nas može da pokrene. Sada naravno zavisi, znaš, neki ljudi imaju taj program motivacije koji ih više vodi iz jedne situacije iz koje žele da izađu i ima oni koje zovemo vizionari, koji uvek nekako vide šta žele da postignu i tako dalje, i onda ih to više inspiriše nego da izađe iz postojeće situacije. I kad krene jednostavno neka promena, čovek se sam pita, al tako, ja o šta ću sad, mogu li ja s ovim da se nosim i tako dalje, i onda, na primer, ugleda evo edukaciju i kaže, ok, tu ću dobiti neka praktična znanja, moći ću napraviti kvalitetnu karijernu promenu, da li će to biti prvo dodatni posao ili prevozeni posao.
Na primer, u preduzetnike, i pa čak i neki preduzetnici, jel, možda se, da kažem, edukuju dalje i menjaju onda svoj pravac, i tu dolazi obično entuzijazam, nalet entuzijazma, konačno će nešto se promeni, punismo energije, planova, znaš, ono, to je često, jel, kako ljudi dođu na početku.
Nikolina Andrić – Ovo je veoma važno, izvinite što vas prekidam. Ovo je trenutak strpljenja, tako da mislim da je to veliki izazov za sve nas. E sad, da se vratimo mom iskustvu, to nije vezano za karijeru, već je vezano za promenu navika u ishrani ili zdraviji život ili trčanje. To je inače standardna priča, jer svi mi posebno, sada…
Nebitno, ja sam posle toliko porađaja i svega toga i onda stalno, jel, stalno težiš ka tome da izgledamo bolje, da se osećam bolje, da nema bola u leđima i ostalo. I onda, sećam se, one priče kao ideš u teretanu, mesec dana i posle meseca dana se ništa ne vidi i ti odustaneš, idaš svaki dan, uporan si i sve to.
A ako nastavite, posle dva meseca možete videti veoma veliku razliku. Tako da je taj trenutak strpljenje izuzetno, izuzetno važan. I još samo da napomenem, pre nego što nastaviš, poslala si nam sliku krive promene, odnosno vizuelni prikaz koji prati ovu priču, pa će ljudi lakše da je vide na https://www.nikolinaandric.com/345

Natasa Vukmirovic – Većina su vizuelni. Pa da, to je taj početni entuzijazam i onda jednostavno kada shvatimo aha, ovo traje dugo, ovo obrazovanje dugo traje, pa koliko mi manje vremena treba da postignem rezultate i tako dalje, i to je nešto da recimo i neki prosvetni radnici imaju ovo, ali znaš šta, ja sad dok ovo sve završim sa praksom, sa sertifikacijom, sa akreditacijom pa dok se pozicioniram na tržištu, pa kao koliko će to da traje i onda zapravo da kažem ljudi najradije bi odustali, odmah tu na početku i neki tako ju urade i tu je ključno na primer da angažujem dospoljnu podršku. Na početku može da se javi strah kad vide ljudi, jel šta to podrazumava i ono s čim se mi svi sločuvamo da mi ipak moramo da se promenimo kao osobe da bismo mogli da sprovedemo neku kvalitetnu promenu u svom životu. To je ono što često ljude plaši. I da je to jedan proces koji se dešava, jel, u tako velikim promenama. Mislim, prosto neki ljudi, neće sad oni možda i isto postati preduzetnici i tako dalje, ali imaju nekakvu kapaciteta ličnih da nastave s nama dalje i mi zadražavamo, na primer, to prijateljstvo. Ali neki ne, jel tako, imaju ljudi svoje razloge, zbog čega da kažem neki odnosi se završavaju, to onda ljude užasno…
Ja ne želim možda ostanem bez svog fenomenalnog društva i tako dalje, i ja jednostavno možda bolje da se povučem. Neki to osjećaju i kao pretnju, jel. Ono što je, da kažem, dominira nekako, što ja primećujem, naročito kod žena sa Balkane, jeste osjećaj krivice nekako dovodi do odustanka. Što je meni jako žao, to je baš nekako, jedna stvar je, ja stalno promišljam o tome, razmišljam kako bih mogla više ljude da inspirišem, da se ne prepuštaju toj krivi. Jednostavno, znaš, ljudi zbog osjećaja krivice ne dozvoljavaju sebi da budu uspešni i srećni.
I to je nešto što je porežavajuće za mene, znaš, kad vidim kod klijenata, jer jednostavno to je ono, znaš, uverenje, nemam ja pravo na to. I onda, da kažem, nisu nekako spremni, znaš, da jednostavno sve to stave sa strane. I vidiš kako ova kriva promene, stalno pričamo o emocijama, zato što zapravo emocije su te kojima mi treba da naučimo dobro da upravljamo, da bismo mogli efikasno da prolazimo kroz promene u svom životu. Jer ljudi često misle da mi upravljamo samo okolnostima. Znaš, upisao sam edukaciju, dobijem sertifikat, registrujam se kao preduzetnik i rešeno. Međutim, to je tek, da kažem, jedan prvi, al’ tako, nivo. Onda dolazi zapravo ta potreba da pustimo bolje upoznamo sebe, razumemo sebe, da bismo mogli stvarno da napravimo promenu. Kod nekih ljudi će izlaz iz te faze u kojoj oni osjećaju krivicu da bude, na primer, da počnu da obtužuju nekoga. Okolnosti, ne znam, planete, sistem i tako dalje. I tu će nekako…
To je ono, znaš, kad ljudi kažu, nekako sam zablokirana, nekako da se pomerim. I onda istražujemo zapravo u krivoj promeni gde su zastali. Za neke će biti da obtužuju sebe za razne stvari. Da bi mogli onda neguju taj osjećaj krivice. Zato što nijedna emocija ne može dugo da se održava ako mi neprestano ne vrtimo iske misli koje nam pomažu da je održavamo. Nakon toga potom za neke ljudi izlaz može da bude da pokrenu mehanizam odbrane koji se zove poricanje ili negiranje. Ništa se nije desilo, nemam ja nikakve u sebi previranje, ne želim ja nikakvu promenu, dobro je meni i ovako.
I tu isto ljudi mogu da se zaglave. E, ono što se dešava zapravo spontano, kroz samostalni rad ili kroz rad sa nekim ko nas podržava, jeste da mi polako počinjemo da se penjemo opet, jel? Ako smo ušli u taj, da kažem, donji deo krive I da mi počinjemo ponovo da krenemo.
Da mi zapravo imamo onda prihvatanje, da nekako počinjemo da sagledavamo stvari na drugačiji način i da idemo na rešavanje tih nekih svojih problema, prevazilošanje prepreka i da jednostavno idemo dalje ka ostvarivanju rezultata, jel?
Nikolina Andrić – Kako se ta faza dešava, odnosno kako je prepoznamo, koliko traje između straha i sumnje, dok ne dođemo do prihvatanja? Kako ne odustati?

Kako ne odustati?

Natasa Vukmirovic – Najvažnije je da čovek kaže ok, ja ovo prepoznajem, evo zato ti ja sad snimam ovu emisiju, da bi smo pomogla ljudima da kažu čekaj, pa znači postoji neka već kriva promena, jel tako, postoji neki model koji prikazuje šta se sad meni zapravo događa i to je tako i kod drugih ljudi, ok, možda ljudi o tome napričaju, to je tabu idu nam na živce ljudi koji o tome pričaju, bilo šta, ali je meni ipak korisno da ja sad pogledam u kojoj fazi krive promene se ja nalazim. Kad ja to osvestim, jel tako, onda treba da se priispitam koje su tu moje prepreke sada, koje me drže u ovom stanju, ne da mi da nastanem dalje, i s druge strane šta je potrebno da bih se ja pokrenuo.”
Ili pokrenuo. I onda to je, znaš, uvek je važno da sagledamo, kao što nam je važno da sagledamo s polja i iznutra. Znaš, da li s polja postoje možda isto neke prepreke? I da li s polja postoje neke šanse? Šta imamo u svota analizi? Uvek imamo unutra i s polja, jel tako? Šta ja imam?
Nikolina Andrić – Super. U redu, to sam želela da čujem. Zašto je sjajno što znamo sve ove faze? Jer u određenom trenutku ćemo moći da prepoznamo gde smo i biće nam lakše. Znate, kada znate da se nešto bliži kraju, mi mislimo i znamo da će se nešto završiti.
Natasa Vukmirovic – Da, ovakvi modeli zapravo jesu pojednostavljeni, ali su jasni nekako ljudima, znaš. I ono što možda negda sam zaboravao da kažem, da kod nekih postoji faza tugovanja u odnosu recimo na, da kažem, na neki način rastanak, je li, u odnosu na ono prethodno. Jer znaš, možda sam ja, kad sam krenula u preduzetnih već bila, ne znam, na nivolu samostvarenja, žela sam ljudima da pričam koliko je važna sreća, blagostanje, idemo svi na nivo, znaš, samostvarenja. I onda sam se negako sločila s tim, ali čekaj, znaš, ipak ono, ljudi tragaju tekst za većom zaradom, za, znaš, ono, da reše neke svoje partnerske, porodične odnose kako se zauzmu za sebe i tako dalje. I onda sam ja shvatila su to teme zapravo korisne ljudima. Mogla sam ja sad da kažem da se pravim pametna, znaš, ja, Bože, ja sad, ono, hoću da vam dam nešto što vi nećete, ili sam mogla, jednostavno, znaš, ono, možda da kažem tako da se spustim na zemlju, jel’ i da kažem, daj da čujem ljude, jer to je bio nekako da kažem moj put da naučim bolje ljude da čujem i da razumem. Iako je meni delovalo, znaš, da, ono, mogu neke stvari da se preskuće, jednostavno ne mogu. Ljudi moraju, znaš, ono, i kako je opet Maslov dobro to objasnio kroz piramidu i hierarhiju ljudskih potreba, jednostavno, mi moramo, jel’, da neke stvari rešimo pre toga.
Što idemo stvarno kao autentične karijeri, biznisu i, znaš, šta je mene začudilo, da ljudi, recimo, kažu pa da li ja želim da više zarađujem, znaš, a nisu pričali ja želim da se samo ostvarim kroz novu karijeru ili kroz biznis. I onda sam shvatila, pa da, znači, treba ih ojačati što se tiče načina razmišljenja, upravljanja emocijama, upravljanja…
Nikolina Andrić – Uopšte, kao i piramida potreba, imaš prioritete koje moraš da zadovoljiš, jer ne možeš ni da razmišljaš na tom višem nivou koliko ti smetaju neke svakodnevne stvari. To je nemoguće. Imam iz iskustva, to mogu potvrditi kroz obrazovanje, žene koje su bile u miru sa sobom, u miru u svojim porodicama. Ne mislim sad da imaju svo vreme ovog sveta i apsolutnu podršku i ostalo ne, nego prosto da su na jednom polju bile mirne i nisu imale probleme sa partnerom, na primer koji nema nikako veze sa našom edukacijom, ali prosto mentalno ne može da isprati tok edukacije. To je samo jedan primer.
Koučing je kreiran za uspešne ljude
Natasa Vukmirovic – Koučing kao metodologija na zapadu je zapravo kreirana za uspešne ljude koji želju da budu još uspešniji”. I to su stvari koje sam i ja učila, i kad god sam i dan-danas na edukacijama o inostranstvu, nekad ko je to više usmereno na menadžere, na vlasnike biznisa, na ljude koji su na pozicijama u javnoj upravi, koji vode nevladine organizacije i tako dalje. S druge strane, danas smo u procesu demokratizacije kočinga, što znači da šira javnost prepoznaje da je metodologija njoj korisna. I ja često o tome govorim baš u našim kočim krugovima, da ukoliko želimo zaista da pomognemo ljudima, onda treba što više da ulažamo u taj proces demokratizacije. A to znači da i kroz ovakav način, pisanjem I istupanjem u javnosti i tako dalje, objašnjavamo ljudima neke alate, pa damo im mogućnost, kao i ja kroz moju knjigu sami, to da koriste ako još uvek nemaju finansijskih sredstava, da finansiraju sebi, coaching i tako dalje. I da mi jednostavno onda moramo dobro razumeti potrebe tih ljudi, koji tek kreću stazom uspeha.
Nikolina Andrić – Da, odlično, zato što si to spomenula, jer sad su i meni neke stvari jasnije, on kao znam gde sam ja tu i gde su na primer većina slušalca koji su sada sa nama, gde oni mogu da se pronađu i zato mi je jako interesantno što ti to stvarno objašnjavaš na jedan jasan, koncizan način sa primerima iz našeg svakodnevnog života, jer nam je tada mnogo bliži i nekako se mnogo lakše povezujemo. I generalno, kada sam pokrenuo vaš onlajn program, koji je još uvek u toku, takođe ćemo ga povezati na stranici, bio sam srećan, u stvari, bio sam nekako zatečena, zapravo sam bio zaista sa samim sadržajem. Sad kad kažeš da su krive promene, mislim, ne deluje mi uopšte, ni motivišuće, ni obećavajuće i ne znam šta, ali onda kad prođeš, kad te slušam, ovih pola sata koliko pričamo i koliko ćemo još pričati i sve sada vaša predavanja koja ste imali, što imate sada u Fejsbuk grupi, deluje jednostavno.
Natasa Vukmirovic – Volim da kažem da je svaki lični razvoj i profesionalni razvoj i promena nije laka, ali je jednostavna. Zapravo, meni čim počnu ljudi da pričaju na takav način da komplikuju, kao da ne žele da objasne ove alate, kako to da ljudi primene, nego komplikuju da naprave neku, da tako kažem, tešku filozofiju oko toga, onda ljudi ne mogu u tome da se snađu, onda misle, a ovo su više komplikovane, neću ja time da se bavim. Upravo podržavajući taj proces demokratizacije kočinga, ja želim da ljudima objasnim, da shvate koliko je to jednostavno, jer njima će biti dovoljno teško to da primene, i da prođu kroz svoj proces promene.
Nikolina Andrić – Da, jeste. Dobro je što je tako. I još da se ne dovežemo, poradi krive promene, htjela sam da pričamo i o krugu kontrole i uticaja. Ja generalno izbjegavam, kao i u NLP-u, izbjegavam tu terminologiju koja je dosmislena ili koja možda bude zbunjujuća itd. i kad nešto spomenem, odmah da dajemo neke konkretne primere. E pa sad možemo recimo, volimo bi da pričamo na primeru neke organizacije vremena, recimo sad neko ko želi da upiše određeni program i naravno svi se pitamo da li će imati vremena za to nešto. Hajde da vidimo kako bi taj krug kontrole i uticaja mogo da se primeni na ovom primeru.

Krug kontrole i krug uticaja

Natasa Vukmirovic – To je baš interesantno, zato što će mnogi ljudi navesti upravo taj izgovor da nemaju vremena za nešto. I ja često sa svojim klientima prolazim kroz jedan proces praćenja zapravo i evaluacije, koji radimo kroz 7 ili kroz 14 dana, zavisi što više ljudi tvrde da nemaju vremena da te proces duže traje, da oni prate sve svoje aktivnosti od kada ustanu do spavanja i zapisuju sve, da bi se sami suočili s tim na što su oni zapravo potrošili svoje vreme ili ga u nešto investirali.
Često se dešava zapravo da imaju onako velike blokove vremena kad su na primjer gledali televiziju, a nisu opšte bili svesni toga. Ma ja samo pogledam neku tamo interesantnu seriju, malo da se opustim, idem dalje, nisu opšte bili svesni, nema da na televiziji danas ljudi koriste i druge kanale, ne znam, gledaju videa na TikToku i tako dalje, da nisu ni primetili da su še sati u komadu, na primjer, proveli u sto. I to je jako važno da ljudi osveste. Također koliko je bilo razgovora koji su im bili korisni za nešto, nema veze da li im je bilo korisno, prijatno su proveli vreme, ili su nešto novo naučili, ili su negovali odnos s nekom osobom, ili je to, da kažem, neki razgovor, a ti razgovora više ne znamo, zašto s nekim gubimo toliko vremena i tako dalje. Tako da, to je nešto da kažem što ljudima puno može da pomogne, prvo da osveste kako oni provode svoje vreme, jer za efikasno upravljanje vremena, zaista je važno da krenemo od svojih misli i to je ono što je, da kažem, taj najmanji krug u krugu kontrole.

Šta je tačno pod mojom kontrolom?

Jeste vreme informacija, ali se ljudi i dalje čude da su naše misli pod našom kontrolom, odnosno da mi upravljamo njima. Da li ću ja sebi dozvoliti da ono što najkad nazivamo kao metaforom unutrašnji kritičar, da non stop ponavlja jednote isto i da provodim sate i sate malo vožavajući sebe, ili ću ja da kažem, dobro, ok, dosta je bilo, ima baš u mojej knjizi ti neki stoperi se zovu, znači vežbe neke, kako možemo tu ruminaciju da zaustavimo.
i da se posvetim nekim mislima kojima ja želim da upravljam. To je ono što je pod mojom kontrolom. Potom, način na koji komuniciram. Znaš, meni se nekad dešavalo da posle tvoje škole dođu na coaching neke tvoje dukantkinje i onda mi kažu, slušaj, ja nikako ne mogu da objasnim ovim mojima kad radim da moraju da me ostave na miru.
A onda je bilo, da kažem, znate, isprobali su razne strategije. Šta se desilo, da su te žene često, kako kažete, bile mirne, ali su često bile mirne jer su imale pasivan način komunikacije. To znači da se nisu asertivno, jasno i glasno zauzeli za sebe i izrazili svoje želje, potrebe i ciljeve.
Ona kaže, ja počinjem svoj dodatni posao ili svoj posao, sad mi treba dobra organizacija vremena, molim vas da me ne uznemiravate u tim periodima kada radim, tu zapravo dolazi do sukoba, jer se svi pitaju, čekajte , šta se sad desilo ovoj ženi, do sada je slušala, sad odjednom želi nešto.
Znači, to je malo, da kažem, komunikacija s neba pa u rebra, znaš. Jer mi ipak moramo da kažem nekako svoju porodicu kao jedan sistem u kojem smo mi. Pa prvo da naviknemo na to da smo mi ušli u jedan proces promena. Da ih polako navikavamo na to da mi sad asertivno komuniciramo. Da i njima pomognemo i oni da asertivnije komuniciraju.
Tako da ne bismo onda stalno bili u konfliktu ili da ne bi neko začutao u sebi, onda se mučio itd. I onda polako da se objasni, naročito i deci, zašto je to njih dobro da mama određeni period dana provodi radeći, zatvoreno u nekoj sobi i takođe da može na vrate i da nalepi na primer procesu ili bilo šta, jel tako, molim vas ne ulazite do toliko i toliko sati i tako dalje. I onda znači da mi jednostavno to objašnjavamo. Znaš, ja sad od kako sam počela kod kuće da radim, onda isto, na vrata nalepim. Jel kako drugačije misliš da neće neko da uđe, prosto ljudi mahinano se uhvate za kvaku i tako dalje.
Znam da mi kad jasno komuniciramo da sad nešto radimo, da u toj i toj prostoriji radimo, da ćemo da stavimo obaveštenje, da je to dobro iz tog i tog razloga, onda počinjamo zapravo svoju porodicu da pripremamo na to. I taj način komunikacije je također apsolutno pod mojom kontrolom.
Znate, da li ću da kažem sebi da se pripremim za taj posao, pa ću da radim efikasno, ili ću ući sa nekim crnim oblakom nad glavom, pa ću raditi potpuno neefikasno. To je takođe pod mojom kontrolom. Znaš, iako će ljudi reći, on me je razbesneo i onda nisam mogao da radim kako treba, zar ne?
Nikolina Andrić – Da, to je tipičan primer. Super.
Natasa Vukmirovic – U stvari, treba razlikovati situaciju i reakciju. Situacija je da mi je neko rekao da nemaš veze sa tvojim poslom, što se često dešava početnicima, zar ne?
Normalno se dešava reakcija, jel tako? Ono što je važno da ja osvestim da je to moja reakcija i da ja uopšte nisam dužna da imam takvu reakciju, znaš, da je to navika, jel tako? Meni sad neko kaže nešto neprijatno i ja stvaram osjećaj neprijatnosti kroz različite emocije u sebi. Ali ja nisam dužna to, ja mogu da radim to.
Da uradim neke vežbe, da se oslobodim emocija, da dođem u odmereno stanje, da poboljšam fokus i da uradim veoma efikasno, na primer, 3 ili 4 sata koje sam odredio za taj dan, zar ne? Na posao. Takođe, važno je i kako provodim pauze tokom tog perioda rada, zar ne? I kako onda počnem dan, znate, godinama sam radila u medijima, na primer i to u spoljno-političkoj redakciji, i za mene je stvarno bilo jako važno da jutro, od pet ujutro, počnem recit sa čitanjem vesti iz celog sveta, različitih agencija, svetskih i tako dalje. I ja, i kad sam izašla iz tog posla, meni je ostala ta navika. I ja uopšte nisam primećivala koliko je ta navika sad meni beskorisna, nego štetna. Da ona oboji svaki moj dan.
I onda kad mi je jedan pametan čovek rekao, a šta misliš, da počneš da čitaš vesti popodne, što je za mene isto bila ogromna promena. Ja sam rekao, joj, kako ću ja do popodne da ne znam, znaš, ono, šta se dešava i to. Jer mi mislimo da moramo, znaš, sami sebi postavimo te neke zapovesti koje nam uopšte nisu potrebne, ni korisne.
Znaš, ja sam, podelila na tri dela, prvo sam prestala da slušam vesti ujutro, pa sam otkazala večernji, pa sam smanjila na samo 15 minuta. I to je to, baš sam informisana, odnosno od tih 15 minuta, kao kad sam čitala od pet ujutru. Pa, vidite, to je pod mojom kontrolom.
Neko će reći, preplavljeni smo informacijama, preplavljeni smo emocijama zbog toga, sve gluplji zbog toga, sve smo neefikasniji zbog toga, produktivnost nam pada, ne možemo da upravljamo svojim fasciklama na naš desktop itd. Apsolutno je pod našom kontrolom.
I moji stavovi. Ako shvatim da mi neki stav ne odgovara, mogu da ga promenim. Možda nije lako, ali je zapravo vrlo jednostavno, da umesto toga gajim neki drugi stav koji je meni koristan s kojim se družim. Zašto je važno da mi kao preduzetnice imamo, bez obzira što imamo i drugo mesto stanovanja i različite stilove života itd. A zašto je važno da budemo u kontaktu ili makar da pratimo jedna drugu, da uputimo pohvalu, komplement jedna drugoj.
To je jako važno, zato što onda imamo taj osjećaj da imamo nekog, da imamo svoju zajednicu. Iako mi ne živimo svi u istoj kući. I treba pronalaziti te svoje izvore gde se mi napajamo tom dobrom energijom. Samopouzdanjem, što god znači to za nekog bilo. Tako da to su te stvari koje su pod mojom kontrolom.
Postoje i stvari koje nisu potpuno pod mojom kontrolom, ali su pod mojim uticajem. Sve što sam navela će uticati na to koliko će moj klijent biti zadovoljan. Nije 100% pod mojom kontrolom, jer zavisi i od njega, zavisi i od njegove percepcije. Iz njegovih očekivanja. Ali naravno, ako radim efikasno, završim svoje zadatke na vreme, to će uticati na zadovoljstvo klijenta. To je, da kažem, razlika, šta je pod kontrolom, šta je pod uticajem.

Šta je pod mojim uticajem?

Pa ako neko, na primer, radi u firmi, pa traži unapređenje.
Upravo sam čitala statistiku o tome kako veoma mali procenat žena zapravo traži unapređenje. Znate, oni to uopšte ne saopštavaju. I kako će ih neko unaprediti? Dok su muškarci više posvećeni jasnoj komunikaciji o tome, o svom putu u karijeri. I često tada dobiju unapređenje
Kolega je fenomenalnu knjigu napisao, How women rise, kako žene zapravo napreduju. Onda on objašnjava kako je to uslovljeno načinom vaspitanja, ali i našim stavovima, uverenjima, što mi verujemo kako to treba, kakve imamo stavove, da često ženama u kompanijama je izuzetno bitno fenomenalno da sve uredno naprave i u roku, dok se muškarci više bave tim socijalnim delom, znači da se nekako upoznaju sa ljudima koji su šefovi, da ostave na njih dobar utisak i tako te stvari koje im stvaraju prohodno zapravo. I onda treba učiti iz toga, jel? Aha, okej, znači ja sam super odgovorna, ali možda nedostaju neke od mojih društvenih veština, tako da bi moja sfera uticaja zapravo bila veća. Pa, sve to znači da kada tražimo povišicu, ja mogu da je tražim, naravno da nije pod mojom kontrolom, ali je pod mojim uticajem, jer i od drugog zavisi da li će cilj biti postignut, da li je ostvaren, da li će neki problem rešiti, kakav je kvalitet odnosa poslovni ili privatni s nekim osobom, a sve je to zapravo u mojej sferi uticeje. Tu smo napravili razliku, šta je kontrola, šta je uticaj. I onda imamo još jedan kruk zabrinutosti, da je ono gde mi nemamo ni kontrolu, ni uticaj.
Često provode vreme u tom krugu briga i zato su neefikasni, zato ne mogu da ostvare svoje ciljeve. Pitaju se, avaj, da li je ovo radno mesto bezbedno za mene, pa da li ću se onda razboleti, otkud znam da ću uspeti ako počnu da se menjaju, šta će misliti o meni itd. E sad, šta je rešenje iz toga?
Kako smanjiti taj krug briga, da prvo shvatimo da u to ulažemo mnogo energije, u brige, a ne u konkretne korake, i da shvatimo da ako imamo proaktivan fokus, to znači da razmišljamo, pravimo plan i preduzeti konkretne korake, kako bismo potom proširili taj naš krug kontrole i utice, a ukoliko imamo samo reaktivni fokus, stalno kažem, eto on sigurno ni neće meni da da u napređenje ili povišicu, sigurno neće biti u stanju da ceni sve ovo koliko se ja trudim itd. onda mi zapravo smanjujemo svoj krug utice.
Nikolina Andrić – Kada radimo onlajn, tražimo klijenta ili tek počinjemo kao virtuelni asistenti, onda je taj krug zabrinutosti na početku definitivno najveći, s tim da kada shvatimo da zaista možemo mnogo da promenimo, postoje stvari na koje sami možemo uticati, kao što si pomenula.
Natasa Vukmirovic – tako je, ako mi zapravo osvestimo kako provodimo svoje vreme znaš, ja mogu gledati u monitor svog kompjutera 4 sata i da ne uradim ništa konkretno od onoga sve što je pod mojom kontrolom mogu samo da odem, ne znam, da nađem neku facebook grupu i da čitam o nekim lošim iskustvima sa klijentima mogu tako da provedem 4 sata
Nikolina Andrić – tako je, i idemo na drugi kraj krive promene, zar ne?
Natasa Vukmirovic – a druga jedna teorija kaže 66 dana je potrebno tako da onda ono znaš što je negde za ljude važno na početku da nema vikenda, nema praznika i da kažu čekaj meni je sad korisnije da ja dan za dano sprovodim neki svoj plan jer znaš ako ja 4 sata efekasno provedem u subotu radeći nešto
Nikolina Andrić – Tako je, idemo na drugi kraj krive promene, zar ne? U tom trenutku. Tako je, idemo na drugi kraj pogrešne promene, zar ne?
Natasa Vukmirovic – profesionalnu promenu, a time u bolji kvalitet života.
Nikolina Andrić – Tako je, promena, prilagođavanje trenutnim potrebama. Odlično. Bilo mi je zaista zanimljivo i ne samo zanimljivo, već i veoma korisno i praktično. Siguran sam da je i slušaocima. Samo još jednom da ih podsetiš, kako da osvoje knjigu Kako postati sam svoj trener, trebalo bi da odgovorite na pitanje kako ste svoje znanje do sada primenjivali u praksi. I napišite svoj odgovor na stranici https://www.nikolinaandric.com/345. Najbolji odgovor nagrađujemo knjigom koja će zaista biti korisna za samo-koučing.
21 vežba. Vežbe su veoma praktične, tako da ništa nije komplikovano. Sve ima svoj red i ne samo to. Ponovo sam je uzela u ruke nakon što je, ne znam, knjiga izašla 2022. godine i jedna tema mi je bila zanimljiva, ciljevi. Znači, možete da joj se vratite u bilo kom momentu kada imate neki izazov pred sobom ili u mislima. Hvala ti, Nataša, još jednom na ovom divnom razgovoru. Zaista mi je bilo zadovoljstvo slušati te i naučiti mnogo korisnih stvari.
Natasa Vukmirovic – Hvala puno, Nikolina, i želim ti puno sreće i uspeha, i u daljoj podršci naročito sa ljudima s kojima ti radeš.
Nikolina Andrić – Veliko HVALA. Vidimo se uskoro, Nataša.

Linkovi iz ove epizode:

• Natašino gostovanje 2018. godine – Kako postati osoba koja širi radost
• Natašin website
• Knjiga Kako da postanete sami svoj coach
• Facebook grupa za besplatan program – Veliki povratak sebi