Karolina Herbut
Karolina je finansijska i poslovna savetnica, ali ne samo to. Rođena je i odrasla u Malom Iđošu, u kom sada, posle decenija rada, donosi neke nove promene u skladu sa modernim poslovanjem. Ako do sad niste čuli za Source Hub, onda je sada pravo vreme da se upoznate sa novim cooworking prostorom u seoskom ambijentu.
Znam da znate koliko je važno da vodite računa o svojim prihodima i rashodima, ali nisam sigurna da to zapravo i radite (ovo je retoričko pitanje u kom se i sama pronalazim) i zato ove nedelje pričamo sa Karolinom o najjednostavnijim načinima na koje možemo voditi svoje finansije i zašto je to stvarno važno.
- Zvanični sajt Karoline Herbut
- Online kurs o finansijama – iskoristite PROMO kod NIKOLINA i kurs dobijate za 4300 dinara umesto 5800, do kraja juna 2019.
- Source Hub Mali Iđoš
Karolina Herbut: Još pre nekih šest sedam godina kad sam krenula da razmišljam o preduzetništvu, online rad je bio jedan segment koji sam videla kao mogućnost zarade, pasivnih prihoda, al ii većeg auditorijuma.
To je bila neka inicijalna ideja ta fleksibilnost zapravo i mogućnost da ne budeš samo vezana, sa jedne strane za lokaciju, a sa druge strane i to da možeš razne vrste usluga da pružiš i da ne moraš biti lično prisutana.
Nikolina Andrić: Dok smo se dogovarali za intervju rekla si mi da si vodila firmu koja je imala više od 70 zaposlenih. Kako izgleda odnosno koja je razlika ti kao preduzetnica i i ti na poziciji direktorke?
Karolina Herbut: Bila sam direktorka firme. Praktično još posle studija sam krenula da radim u toj firmi koja je tada ulazila na domaće tržište i gradili smo jedan lanac menjačnica. Naravno postoji ogromna razlika u preduzetništvu ili kad radiš za nekog.
Većina ljudi kada priča o preduzetništvu kada pitaš zašto ulaziš u preduzetništvo ja mislim da nemamo velika veliki broj ljudi kaže da je to zbog slobode.
Čini mi se da nije toliko razrađen taj system plaćanja zaposlenih po osnovu učinka i onda ovde budeš svakako plaćen, kkao god da radiš. U preduzetništvu to uopšte nije tako. Dakle kod preduzetništva nema toga da ja samo uđem tu i svakako primam platu, taman ništa ne radila. Ogromna razlika je kada ti imaš firmu gde ne moraš da razmišljaš o tome kako će određeni projekti da se finansiraju, jer to nisu tvoje pare. Ako ta firma krene u nekom pravcu, da li je to loše poslovanje, stečaj, šta god ti možeš da potražiš i drugo radno mesto. Naravno sve to vreme ti ćeš u velikoj većini situacija primati platu koja eventualno naravno u nekim momentima može da se smanji ako firma dođe u probleme dok je u preduzetništvu to drugačije.
Nikolina Andrić: Mene zanima da li si razmišljala o tome otkud ljubav prema novcu i finansijama uopšteno?
Karolina Herbut: Pa mislim da je sve splet nekih okolnosti i nije to samo ljubav prema finansijama. Ja pre svega imam ljubav prema radu sa ljudima. Kad malo razmislim, sve to povezano i ja stvarno mislim da naročito kad si u preduzetništvu to postaje jasno da niko od nas nije samo u jednom segmentu svi smo mi pomalo i psiholozim malo i terapeuti, bavimo se i finansijama, pa smo kreativni. I čini mi se da je kod preduzetnika najviše izražen taj miks i mislim da se iza preduzetništvo opredeljuju ljudi koji verovatno i vole to svaštarenje.
Kao mala, moji roditelji su uvek išli na pijacu pored svog osnovnog posla. Ja sam poreklom iz Malog Iđoša, selo u Vojvodini. Dakle ja sam odrasla sa tim da sam praktično sa mojim roditeljima išla na pijacu i prodavala robu, pa išla na buvljak da nabavim robu, tako da moja ljubav se rodila još u detinjstvu. Kad sam išla sa roditeljima u nabavku, najveći doživljaj mi je bilo da na buvljaku kupimo sladoled i pojedem pljeskavicu.
Zapravo sa šest godina sam imala jednu situaciju. Moja mama je radila u to vreme u trafici. Ja sam uvek želela da idem sa njom tamo i uvek sam se budila ranije, da prosto nije mogla da me ostavi kod kuće. Tako da sam ja tamo bila sa njom u tom kiosku i onda je ona oko 7:00 h uvek morala da ode na par minuta do autobuske stanice koje je par minuta od trafike da pokupi novine koje su slali autobusom i naravno rekla mi je da je sačekam, ništa ne diram i ne otvaram. Jednom priliko, ona se vraća, a ja ogroman kez na usnama i jedva sam dočekala da joj kažem da sam prodala jedne novine. I dan danas je meni uvek izazov da prosto izađem ljudima u susret i da nađemo neku zajedničku tačku sa koje će oni krenuti dalje.