#0301: Iluzija života na društvenim mrežama

Ovo nije priča o nameštenim izborima.

Ovo nije priča o političkim globalistima.

Ovo nije priča o koroni.

Ovo nije priča o problema sa Payoneerom.

Znam da su sve goruće teme, ali ovo je moje subjektivno mišljenje na temu porodičnih odnosa modernog društva i položaju osvšćene individue u okviru savremene porodice.

Potpuno sam se ubedačila kada sam videla email od Rach (Rachel Hollis – jedna od mojih omiljenih podkastera i javnih ličnosti modernog nam online sveta).

Kratko i jasno pisalo je “My marrage has come to the end.” 

Molim?

Prvo sam pomislila da nisam dobro pročitala. 

Hey, Rachell je poznata blogerka, autorka odličnih knjiga i motivacioni govornik. Ima 4 dece, ogromnu firmu zajedno sa suprugom. Sjajan podkast. Radi svakodnevne Instagram live-ove zajedno sa suprugom. Uvek su pričali o svemu, počevši od njihovih privatnih odnosa, sexa, porodičnih problema, poslovnih izazova, ma sve smo znali o njima. Na društvenim mrežama izgledaju srećni, ali stvarno. Idu redovno na terapije, rešavaju sve problema i ništa ne stavljaju pod tepih. Sve dok se nije desila korona i ova izolacija. Da ne grešim dušu, možda nema nikakve veze, ali eto slučajno se poklopilo. I šta kao, sad odjednom su shvatili da “he doesn`t bring me joy”.

Odmah da se ogradim – nije mi cilj da palamudim i pravim se pametna, smao razmišljam na glas. Volim da analiziram situacije koje potencijalno mogu da mi koriste. Ne daj Bože, ali nikad se zna. 

Šta je moglo da pođe po zlu u tako naizgled srećnom braku?

1. Udala se za Dejva sa svojih 19. godina.
2. On joj je bio prvi. U svemu.
3. Imaju partnersku kompaniju – dakle non-stop su zajedno.
4. Imaju zajedničke probleme – i privatne i poslovne.
5. Odlično se slažu u poslu i veliki su prijatelji.
6. Nikad se nisu nešto preterano svađali, te sad ne znaju kako da deci objasne ovu situaciju.

Pogledam ponovo ovih 6 stavki i opet ne verujem. Ne donose jedno drugom radost?! Kako to izgleda radost? I da li treba da je očekujemo od drugih ljudi?

Sećam se sopstvene zanesenosti radom na sebi, new age filozofijama u kojima je individua centralna ličnost. Ja, pa ja i samo ja. Ako meni nešto ne odgovara, napuštam. Ako se meni nešto ne sviđa, kažeš zbogom. Život je kratak da sebi ne priuštimo sve radosti i lagode ovog sveta, jer drugi i ne postoji. Ja želim kako ja hoću. Šta hoću. I koliko. Sa kim – to pogotovo. Primećujete li da se sve vrti oko pojedinca? Nikom na kraj pameti nije partner, porodica, deca, roditelji, prijatelji… Ne samo ja sam centar sveta. Ja u moj univerzum. Kao da svako ima svoj univerzum. A možda je to i cilj. 

OK, ali gde je tu odgovornost? Za druge? 

Čekajte, nije u pitanju neko nasilje u porodici, nemaština, čak nema ni sukoba, nego jednostavno “nema više radosti”. Bullshit ako mene pitate. Mozak zanet individualizmom i postapokalištičnim stanjem. 

Još jednom da podvučem – nikog ne osuđujem. Samo me malo kopka cela ta priča oko “donošenja radosti” drugima. Zar smo mi to u obavezi? Zar svako sam ne može da proizvede dovoljno radosti i onda kad se udružimo svima bude bolje?

I na kraju krajeva, zar se svaki brak tako završava? Zar ne postoje još neke druge alternative? Ne mislim na veštačko održavanje veze, ali realna pomoć?

I šta je sad sa svima nama koji godinama pratimo neke ljude i verujemo u njihove priče, koji toliko potenciraju na autentičnosti? Da nam neko na kraju kaže kako već 3 godine pokušavaju sve i svašta, ali da je sada gotovo. A za to vreme slike sa Havaja, ludilo od sreće na svakoj slici… Sve je savršeno instagramično. 

Nikad se nisam osećala toliko iznevereno od strane društvenih mreža. I mislim da sam sad konano shvatila za šta služe, a za šta ne služe. 

I dobro je što moji profili nisu instagramični, mada se svi trudimo da prikažemo smao lepe stvari, ali i tome mora doči kraj, zar ne? Moja misija, pored poslovne, koja se naravno podudara sa privatnom jeste da svojoj deci pokažem da je moguće imati normalnu porodicu. Porodicu u kojoj oba roditelja rade, u suštini se slažu i naravno da se povremeno posvađaju oko nekih sitnica. Porodicu i partnerski odnos gde svako ima svoje vreme, smao za sebe i svoje prijatelje, interesovanja i hobije. Porodicu u kojoj imamo zajednično vreme nas petoro, ali i vreme samo za mamu i tatu, a deca kod babe i dede na primer. Nikad nisam žudela da suprug i ja radimo u istoj firmi – nekkao mi je to uvek bilo odbojno. Svaka čast svima koji uspevaju, ali važno je da svako od nas pronađe model koji mu najviše leži, ali koji istovremeno odgovara i ostalim članovima porodice. Jer mi smo jedno pleme, zar ne? I istinski ćemo se truditi da tako i ostane. Baš u inat savremenim idejama.