#60: Kako da Vaša priča daje vrednost?

Nikolina: Jako mi je drago što je u 60. epizodi podkasta  Ana Markov moja gošća. Ana reci mi prvo kakav je tvoj pristup u radu sa ljudima?

Ana: Ja se trudim da imam taj pristup gde ne govorim ljudima sa neke visine, kao znate šta-  ja sada imam iskustvo, imam školu, ja to radim, ja znam više od tebe i sedi ti tu dole u ćošak da ja tebi prenesem svoje znanje, i ti trebaš da me gledaš kao boga i sad sam ja, ne znam ni ja šta. Tako se ne uči, ja gledam kao u školi, mnogo više sam učila kada mi je objašnjavala drugarica iz klupe, nego kada mi je objašnjavao profesor, i ja volim to, pre ću da ti budem prijatelj i da ti na taj način prenesem znanje bez da postoji strah, da postoji ideja da će neko da te osuđuje, da će da ti zalepi neku ocenu od koje ćeš biti istraumiran ceo život, kao kada ti dođe profesor i ti ne možeš da učiš zato što si nekako u grču i u strahu.I to je čitav taj pristup kojim ja idem, društvene mreže nam pružaju mogućnost da budemo mnogo bliži i možemo da razgovaramo bez tih prepreka.

Nikolina: Da, to je odlično što si spomenula zato što sam se setila, na primer, u jednom trenutku recimo ja sam u ulozi nekog ko edukuje, a onda sam drugi dan u ulozi nekog koga edukuju, i prosto uvek i dan-danas ja sama imam taj neki strah, ne strah, nego zort kao kad treba da pričaš sa nekim ko je tvoj edukator, i onda se posle setim zašto mene neki polaznici na primer Akademije za virtualne asistente kada treba da imamo intervju isto tako gledaju, sa tremom, iako sam često i mlađa od njih. Posle toga sam shvatila u stvari da imamo negde usađen taj neki autoritet, odnosno taj neko ko više zna ili je korak ispred tebe nekako ga gledaš kao u boga.

Ana: Jeste, ali mislim da nam je to od osnovne škole, naravno treba da postoji neko osnovno poštovanje, ali mislim da je to kod nas otišlo u neku drugu krajnost, da te donekle sprečava da učiš i ne možeš da se fokusiraš na ono što je važno.

Nikolina: Da slažem se. Hajde sad da počnemo od početka što se tiče tvoje priče i tema vezanih za pisanje. Kako si ti počela da se baviš ovim poslom?

Ana: Ja sam počela da da zarađujem od pisanja da tako kažem, ako ne računamo ono pisanje pismenih zadataka za druge u osnovnoj školi, dok sam još bila na fakultetu. Ja sam master engleskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, i nekako je pisanje bilo uz mene od malena. Ja sam bila osoba koja uvek dobije peticu, uvek čita rad, i obeležili su me kao talentovanu za to i nikada nisam imala problem sa samopouzdanjem što se tiče mog pisanja, znala sam da to dobro radim.Kada je došao trenutak da prosto moram da zaradim neki novac, dok smo studirali i živeli u Beogradu, bilo je šta ću drugo da radim nego pisanje, jer to je jedino što znam do te mere da mogu da ga naplatim. Počela sam da tako što sam bukvalno u Google ukucala online writing jobs, i posle dosta guglanja nalazila sam poslove. Radila sam uglavnom na engleskom, zbog toga što sam to studirala, na svim mogućim platforma koje sam mogla da nađem, za bilo koje pare, slala različite mejlove, pisala od opisa lego setova, do uređivanja akademskih članaka i slično. To je bio posao za koji moraš da guliš i da provodiš vreme na internetu, i da se bukvalno snalaziš. Tako da to je tu počelo, gde sam ja videla da može da postoji neka zarada koja naravno nije stabilna, do koje je teško doći, ali da može, da postoji, i onda se to iskristalisalo negde u poslednjih 4, 5 godina u procesu gde sam ja shvatila da želim da živim takav život naravno i proširilo i počela sam pisati na srpskom, i moj blog i tako dalje i tako dalje… 

Nikolina: Da, tako da nije bila ona standardna priča- kao završila si fakultet i onda tražiš posao u struci, a ako nema onda tražiš on-line. Tako je bilo možda pre 5, 10 godina, generalno su tako ljudi počinjali da rade on-line, to je bila neka alternativa poslu. Da li je tebi on-line posao postao glavni izvor prihoda?

Ana: Da, ja već godinu dana radim samo online, znači radim copywriting i prevođenje, uglavnom samo za stare klijente, to pokušavam da smanjim jer sam godinama radila taj posao i ko je radio zna da stvarno iscrpljuje. Držim radionice koje jesu uživo, ali opet sve što ja radim je maltene online i marketing preko Instagrama i sajt i  blog i slično. Prodajem digitalni proizvod, online radim konsultacije sa ljudima kojima je potrebna podrška, motivacija koji imaju blokade vezano za pisanje, tako da se uglavnom time bavim. Mislim da dosta ljudi krene ovo kao neku alternativu, ali ja sam prosto krenula da kažem punom snagom u ovom pravcu kada sam shvatila  da posao sedenja u kancelariji gde moraš da se obučeš na određen način, gde moraš da se ponašaš na određeni način, da se pojaviš u određeno vreme, nije za mene. Nije svaki posao za svakoga, može svako da ga radi naravno ali to nije mesto gde ti možeš da daš sve od sebe i gde možeš da ispuniš čitav svoj potencijal. Ja mislim da je moje mesto ovde, a na primer evo moj dečko on živi svoj san tako što radi od 9:00 do 5:00. Treba osetiti šta je dobro za tebe.

Nikolina: Da potpuno se slažem tu, jer isto moj suprug radi u državnoj firmi i naravno jedva čeka vikend, ali kao što kažeš važno je pronaći ono što nama najviše odgovara i leži, i super je kada možemo da ostanemo na tom putu. Rekla si da radiš marketing na društvenim mrežama, mene inače oduševljava tvoj profil zato što kod tebe nema onog školskog dizajna i sistema, a opet izgleda skladno i isplanirano.

Ana: Da ja imam na taj problem što se tiče vizuelnog identiteta, zato što svi ti kažu – ok, znači trebaš da imaš jednu glavnu boju, dve dodatne boje, pa akcenat. Belu ili crnu ili sivu jelte, neku neutralnu i eventualno dve ili tri boje, a ja imam sve boje, jer prosto ne mogu da se odlučim, jer sve boje volim i volim da živim taj život koji je šaren, na primer kada krene loše vreme ja ne volim da se obučem u sivo i krem i crno već volim da udarim na kontru i da nosim cvetne haljine.Zbog toga sam se godinama tu mučila sa tim da se nađem u tom svom vizelnom identitetu dok nisam odlučila bože moj, ja sam takva i to ću da predstavim, tako da bukvalno, ja se trudim da bude što šarenije i po tome mene ljudi prepoznaju. Naravno, pokušavam da unapred planiram da bi to izgledalo koliko-toliko skladno, ali nekako kada je sve onako šareno, teško da može nešto da iskoči, ja volim da ga zovem kreativni haos, a tako izgleda i moj radni sto. 

Nikolina: Da super. Sad sam se setila rečenice koju stalno spominje je Snežana Marković a to je: “Kad prestaneš da dodvoravaš svetu svi ćete zagrliti”. Počnu se prepoznavati tvoji pravi kvaliteti, kada prestaneš da kreiraš i radiš po nekim šablonima. Mada je jako teško, evo recimo konkretno sada na Instagramu. Pretprošle nedelje sam imala u gostima Veru, pričale smo o marketingu baš na Instagramu i znaš i sama da bi tebao biti ukinut like kao opcija na samom profilu, ona mi je rekla na primer konkretno, pošto ona isto prati trendove vezane za social media da je sada najaktuelnije pored davanja vrednosti kreiranje swipe postova.

Ana: To je Dragana isto pominjala jer prati dosta ruskih Instagramera, da oni to rade bukvalno već poslednjih godinu dana svaki put je tri-četiri slike i slično, znači swipe up opcija.