#332: Kreativnost je sastavni deo svakog ljudskog bića

Da biste osvojili Dušin Maštarium box iznenađenja, odgovorite u komentarima na dnu ove stranice na sledeće pitanje: Kako zamišljate kreativnu osobu? Igramo se do sledećeg utorka.

Dobro došli u još jednu epizodu podkasta “Vreme je za vas”. Moja današnja gošća je Duša Abramović. 

Nikolina: Pozdrav Dušo, ćao!

Duša: Ćao!

Nikolina: Kako si?

Duša: Evo ushićeno i baš mi je drago što sa sa tobom.

Nikolina: Takođe. Meni je baš drago što smo konačno uspele da se sastanemo. Bilo je u više navrata nekih dogovora međutim ja sam nekako imala utisak da ti, u suštini, izbegavaš gostovanje. Ne znam zašto i ne znam da li je to istina, u stvari?

Duša: Pa može da bude samo zbog straha šta ću ja da kažem. Ali da. Mislim da su okolnosti baš zabavne u našem slučaju.

Nikolina: Jeste. Nas dve smo se u stvari prvi put upoznale verovatno negde kod Sneške, pa smo onda zajedno bile i na edukaciji kod Lenje Faragune i i ja sam shvatila da se ti baviš nečim što je kreativno. I uopšte sam nazim Maštarijum sam po sebi kreativno zvuči ali dugo nisam mogla da shvatim šta je to šta ti radš. Hajde da objasnimo našim slušaocima.

Šta je maštarijum?

Duša: Maštarijum je nastao da kažemo slučajno, ali ništa nije slučajno, kao neki vid mog ličnog istraživanja, zato što sam ja neko ko je sebe jako dugo smatrao nekreativnom osobom i onda samu jednom trenutku otkrila kreativnost i otkrila kako se osećam kada radim nešto kreativno, kada nešto stvaram i i shvatila da, možda još neko, ima isti bug kao ja, isti problem. Maštarijum je u stvari je spoj mene koja volim logično, matematiku, da učim , da štrebam, da mi sve bude jasno i ta neka kreativna strana mene. To su u stvari Maštar, onaj koji voli da mašta i Um, onaj koji voli da uči. Sve je to u stvari složenica. 

Nikolina: E da, vidiš, nisam to uopšte razložila u svojoj glavi ni u jednom momentu. Uvek mi je bilo kao Maštarijum kao maštarenje. Uvek me na to asocira.

Duša: Većina ljudi to ne primeti i ja sam u stvari, skapirala tek sad da to ljudi ne primećuju i mislim da je vreme možda i to da objasnim. A Maštarijum je mesto koje bi trebalo da inspirišena kreativnost. Ja, u stvari pomažem drugim umetnicima i kreativcima da svoje ideje sprovedu iz mašte u realnost. Da uzmeš i uradiš i nešto završiš i da nešto stvaraš do kraja, a ne da ostane samo u toj nekoj regiji ideja. To je glavna inicijalna ideja svega toga.

Nikolina: Da, super. A kaži mi, ti si  u stvari spomenula sada na početku u samom predstavljanju, da si ti dugo sebe smatrala nekreativnom osobom i dok nisi spoznala taj osećaj. Volela bih da nam objasniš to. Mislim, ja sada u ovom momentu ne mogu da shvatim na šta tačno misliš? Kakav je to osećaj bio i šta si ti mislila da je kreativnost?

Šta je kreativnost?

Duša: Milsim da je to vezano sa gomilom uverenja koje mi imamo ko su umetnici, ko su kreativni ljudi, kako oni izgledaju, kako se oni ponašaju. U mojoj glavi je možda taj neki kreativni čovek bio neki ludi slikar je boem, koji nije majka. To nije išlo jedno sa drugim. A ono što je meni otvorilo je da prihvatim da je moje biće više dimenzionalno. Znači imam ja sebe ovakvu kakva jesam, u fizičkom  smislu ali da postoje neke više stvari od toga, da postoji jednostavno nešto što je izvan mene.

Nikolina: Dobro. Obrađujem informaciju. I to kad kažeš, odmah sam se setila knjige Džulije Kameron – Put umetnika. Znam da si, jel to bilo prošle ili pretprošle godine…?

Duša: Pre dve godine! I baš mi je jedna devojka sad skoro krenula pažnju da je to pre dve godine meni bilo. Ne izgleda to tako daleko ali predhodna godina je baš bila izazovna za sve. Ja sam sa tom knjigom krenula. Ajde da krenemo iz početka. Ja sam ceo život u umetnosti. Ja se bavim muzikom. Ali nisam sebe videla kreativnu zato što ja nisam sad tu nešto mnogo pravila rukama. Nisam imala proizvod za koji ću da kažem “e, ok, ja sad imam nešto”. Nisam povezivala to stvaranje sa emocijom, sa stanjem koje dolazi iznutra. I onda kada sam odrasla u životu prvi put naišla na knjigu Put umetnika od Džulije Kameron, ponda sam shvatila da postoji mnogo više od toga “imam proizvod”. Da kreativnost nije “imam proizvod” nego je bukvalno, kao što kod nje piše “priručnik za razvijanje kreativnosti“, tako nešto. 

Nikolina: Tako nešto. Ja gledam ovde da li je imam ali nije mi nešto na dohvat ruke. Zašto sam spomenula, zato što ja nekako tu knjigu vezujem i za tebe. Ja sam je počela, počela sam da radim ono tipa 5-6 dana i odustala, i tako 2,3 puta i onda sam batalila i to je to. Da li si ti prošla celu knjigu?

Put umetnika

Duša: Ja jesam ali tek iz nekog 3, 4 puta. Nisam mogla iz prve zato što je…knjiga je podeljena u 12 nedelja i izgleda kao da je veoma jednostavna, “Ma to ću ja lako, nije uopšte frka!”. No, u trenutku kada krenete da se bavite time počinju da se razvijaju, da se u stvari pokazuju razni otpori. Samo počnu da se pojavljuju i onda nam to postane “A dobro, ajde neću sada, ajde posle ću, posle ću…” i naravno ne prođete knjigu. Znači ne dobijete sve benefite koje bi dobili od tih 12 nedelja ali mislim da ljudi koji krenu pa malo zagrebu sa onim jutarnjim stranicama, “Sastanak sa umetnikom”, to kad krene malo čovek da odvaja vremena za sebe osetite šta se tu dešava i da ima mnogo više. E sad, meni je npr. ja sam krenula, uspela ja mislim iz trećeg puta i onda se vraćam toj knjizi, bukvalno kao da odem na godišnji odmor. jendom godišnje u letnjem periodu ja prođem kroz nju. I svaki put naučim nešto novo o sebi.

Nikolina: To baš zvuči onako dugoročno. Tako mi je, znaš, u glavi asocijacija, kao dugoročni rad na sebi. Bar mi je to sad u ovom momentu. Ajde da se vratimo na početak. Spomenula si da se baviš muzikom. Šta to tačno znači? Čime se ti u stvari baviš?

Profesor flaute

Duša: Ja sam u stvari profesor flaute. Ja kažem, preko dana sam profesor flaute a noću sam kreativni istraživač. Da, ja sam krenula u muzičku školu davne 89-te, mnogo davno i nikad nisam stigla da razmišljam o tome čime ću da se bavim. Jednostavno je to bilo jedno za drugim, kretalo se napred. Logičan sled je bio upisati srednju škol, Akademiju itd. Završila sam Akademiju, magistrirala sam. Moje zvanje je magistar umetnosti i odmah posle završenih osnovnih studija, ja sam po onom starom planu i programu, sam počela da radim u školi, tako da ja sam celog svog života u školi. A škola i taj rad me je naučio kako da radim sa ljudima i sa decom, sa malo starijim, pošto radim i u srednjoj školi i sa kolegama, mislim ta komunikacija. I to je nešto što me je inspirisalo da počnem da malo više radim na tom ličnom razvoju, da imam to neko drugo obrazovanje i da to malo nadograđujem sebe.

Nikolina: A zašto baš flauta?

Duša: Pa nemam baš dobar odgovor zašto baš flauta. Mada sam beskrajno zahvalna što je baš flauta zato što sam naučila pravilno da dišem. To je veština koja nam je svima neophodna i nešto što mnogo znači, naročito u današnje vreme kada je stres svuda oko nas. Verujem da je i sam unos kiseonika potpuno drugačiji, da nam je telo zdravije tako da, što se toga tiče ja sam super zahvalna što je flauta. A pored toga je izuzetno praktični instrument. Tako da, ako neko razmišlja koji instrument da uzme ja preporučujem flautu.

Nikolina: Kada kažeš pravilno da dišeš, miliš na ono dijafragmu, preko dijafragme, na to misliš?

Duša: Da. Tako je.

Nikolina: To se praktikuje i u jogi i u meditaciji, itd. Skoro sam bila na edukaciji trening glasa i isto to, znači disanje na dijafragmu, to mi je bilo… Mislim, fenomenalno otkriće u suštini i kad skontaš šta sve možeš da uradiš kada imaš i taj neki nivo. I ako mi nije jasno zašto si smatrala sebe kreativcem, mada, ja danas kada me pita neko, odnosno, ja sam tebi rekla da ne smatram za sebe da sam kreativna osoba i ti si rekla da to nije istina i onda se vraćamo na tu priču, u stvari, da negde nam je u glavi usađeno da verovatno mislimo da su kreativni, kao što si ti rekla, neki ludi umetnik ili meni je neko ko radi sa rukama, znači pravi. Da li je vajar ili…to mi je nešto kreativno kad ti nešto stvaraš. Ali je super stvar, što si ti spomenula, da kreativnost ne mora da znači proizvod. Ne moraš da imaš neki proizvod da bi se nazvao kreativnom osobom. Ali ti ipak imaš neke proizvode, stvari koje prodaješ sporadično, moram tako da kažem. Jer nikako ne mogu da uklopim kao sve, znaš ono, imaš kao online shop pa prodaješ. Ne, nego, imam osećaj da je kod tebe baš onako, da su svi ti proizvodi u skladu sa tvojim trenutnim stanjem. I ono, kao ako ti se radi, radiš, ako ti se ne radi, nema majica i ćao. 

Kreativni proizvodi

Duša: Otprilike tako, da. Ono što sam naučila je da slušam sebe. I sad, serija majica Feminem Beauty je bukvalno nastala u trenutku. To je bila inspiracija, zrak inspiracije, bila sam u fazonu “Jao, ja ću da nacrtam to i to” pa sam nacrtala. To je u stvari neki omaž svim ženama koje su bile pre nas, koje  su nam prokrčile put i svim ženama koje dolaze posle nas. Moje treće dete je devojčica tako onako nekako imam osećaj da njoj ostavljam dalje da nastavi tu liniju. Tako da je to bila baš onako inspiracija i rešila sam da ta serija bude mini-serija, da to bude baš nešto posebno, da osoba koja ima tu majicu oseti da je ta majica posebna. Da nema 1000 mogućnosti da neko ima to. I tako mi se javljaju, s vremena na vreme neke ideje i ja često ne razmišljam, u stvari nikad ne razmišljam o tome e sad ću da napravim neki proizvod, e sad ću ja to da uradim. Ne, kod mene je to bukvalno, “E, sad ću ovo!” i onda nešto uradim. Kao što su ovi poslednji Maštarijum boksovi koji su nastali zato što su ljudi stalno pitali “E, ajd uradi neku bojanku, ajd uradi neku bojanku…” i ja kao neko ko ne voli da boji, ne znam, ne mogu da kažem da nemam razumevanja, imam razumevanja ali to mi je negde tamo poslednja rupa na svirali i ne razmišljam o tome. Tako da su me ti ljudi, koji su tražili, inspirisali da tako nešto da uradim. Tako što ja volim printove na zidu, crno-bele i onda sam ja to spojila u jedno i napravila novi proizvod. Ranije sam imala  prodavnicu koja je prodavala nakit. Ideja je bila da svi moji prijatelji kreativci, koji nešto rade a nemaju gde da prodaju, da imaju tavo mesto i to je pokrenuto 2005. godine u Pančevu. Iz cele te priče se u jednom trenutku rodila ideja da ja napravim minđuše sa mojim crtežima, tako da su nastale minđuše. Ali to je sve veoma, onako, u trenutku. Nemam neki plan i program, e sad ću da idem drugu stranu. Mislim da samo pratim koji put mi se otvara.

Nikolina: Da, to je fenomenalno. Ali generalno verujem da si usamljen slučaj u smislu, jako je teško tako biti preduzetnik. Ok, ti sa jedne strane imaš stalan posao i samim tim drugačiji odnos imam prema ovom, mislim to je više tvoj hobi ali može da bude izvor dodatne zarade. Ja bih to tako okarakterisala, ako je to ok. I onda nisi pod pritiskom da moraš da zaradiš ovaj mesec od toga ili da moraš da prodaš nešto ili moraš nešto da napraviš. I onda, koliko je to u stvari oslobađajuće?

Duša: Jeste, jeste. Kada ne bih imala zaleđinu, morala bih potpuno drugačije da se okrenem tome. Morala bi da postoji neka strategija. Kreativna sloboda mora da postoji, to jednostavno stoji, ali ako želimo da napravimo biznis od svoje kreativnosti mora da postoji neka struktura koja će da drži sve te snove, ideje, neka organizacija koja će to jednostavno da učini mogućim. Pošto, kreativcu je jako lako da se on izgubi u tim svojim idejama, da odleti negde, to je veoma nezgodno.

Nikolina: Vi se sada nalazite kod Zrenjanina negde? Jel sam ja pobrkala?

Život na selu

Duša: Pa između Zrenjanina  i Beograda, mesto se zove Opovo,  grad i opština. To je nekih 30tak km od Beograda i 30tak km od Pančeva, što je bitno zato što ja radim u Pančevu a moj suprug sarađuje sa Beogradom, pa onda neki magični trougao. Da, mi smo rešili pre, mislim 2 godine, možda malo jače, da se preselimo na selo i ona poslednja kap u punoj čaši je bilo, tj. je prelomilo, kada je naš sin najstariji rekao “Neću više da živim u gradu, hoću da živim na selu!”. Mi smo bili u fazonu “Ok, kako to misliš?”, kao dete rođen je u Beogradu….Ne, ne, kao “Ne, ja hoću da živim u prirodi, ovo ništa, kao ova kola, ne mogu da vozim bajs, ne mogu ovo, ne mogu ono”, tako da nam je on pomogao. I mi smo imali ludu sreću da se preselimo u novembru 2019. kada su svi rekli “Vi niste normalni, čekajte proleće, tamo negde u martu, aprilu…” No, kao što svi znamo u martu, aprilu nam je stiglo vanredno stanje tako da smo mi uhvatili u stvari poslednji trenutak da se skućimo, da tako kažem. Mislim, bilo bi možda malo teže. 

Nikolna: Da, bilo bi komplikovanije. Ovako ste se već ono namestili. Jel možeš da nam uporediš sada život, ne znam koji aspekt da te pitam, ali nešto što ti je onako upečatljivo? Mislim, meni je to potpuno dva različita sveta, život na selu i život u gradu. Pogotovo u Beogradu. Ali da li možeš da uporediš koje su sad prednosti? Ti verovatno je bolje zbog posla, ali da li postoji još neka prednost života na selu? Ili gde vam nedostaje grad?

Duša: Nedostaje mi nigde! Mi smo dovoljno blizu gradu da možemo da sednemo u kola i da odemo da obavimo šta nam treba i da se vratimo kući u mir. I ja kažem, da mi trenutno koristimo pogodnosti sela i pogodnosti grada, u zavisnosti šta nam treba. Ja sam putovala na posao oko sat i po vremena u jednom smeru, tako da sam gubila po 3 sata dnevno u kolima a sad putujem pola sata, tako da mi je skroz ok. Taman imam dovoljno vremena da poslušam neku audio knjigu ili neki video i tako nešto. Što se tiče prirode, tu ne treba ni da spominjem. Mislim priroda, mogućnost da deca izađu u dvorište, da izađu da voze bajs, da obrađujemo svoju zemlju, da imamo svoje proizvode, da mogu da odem kod komšije i da kupim jaja, ako mi treba, domaća jaja. Nema reda, nigde nema reda, nema čekanja, to je puna 2 minuta. Tako da ja ne vidim uopšte šta bi moglo da bude mana sela. E sad, neko ko je navikao na grad, ima jednostavno ljudi koji vole beton, ima ljudi koji vole gužve koji vole tržni centar. Ja nisam jedna od tih, moj suprug nije jedan od tih, tako da je nama bilo veoma lako da presečemo i da napravimo taj put. I on radi od kuće, ne mora uopšte da se maltretira, tako da mi smo sad tu gde smo. Rekli su nam samo, kad smo saopštili da želimo da se preselimo iz grada, bilo je “Pa gde će deca da vam idu u školu?” Rekoh, ima vrtić, ima škola, ima policija. Opština je, ima sve. “A srednju školu?”,rekoh pa u srednju školu, 7 godina već ima, ko zna gde ćemo da budemo za 7 godina. Tako da, trenutno je to to.

Nikolina: Da, pa jeste. Mi smo u Nadalju, smo isto tako nekih 30 km od Novog Sada. Mada čak i za većinu stvari ne moramo ni do Novog Sada da idemo, imamo bliža mesta, recimo Temerin, Bečej npr. Ljudi koji su navikli, koji su odrastali… i ti si odrastala u gradu ako sam dobro razumela… i onda je teško. I dobro sad nije isto da li odrasteš u gradu u stanu ili u gradu u kući. Mislim, Beograd je potpuno drugačija priča. Ali opet, ja ne mogu, ne kažem da sam primorana, snašla bih se sigurno, ali ne mogu da zamislim sebe sa troje male dece i gradu u stanu. I sad ovo što je prošle godine bilo, zaključavanje i to sve, lockdown, psihički treba izdržati sve to. Tako da, definitivno ste u pravom momentu rešili. A koliko Opovo ima stanovnika? Otprilike, onako, čisto da 

Duša: Ja mislim oko 4500, tako nešto.

Nikolina: A opština je, a 4500? Mislim u Nadalju ima oko 3000, baš je selo. To je opšina a nije nešto. Važno mi je da se ljudi čuju. Znam, kad kažeš opština, mogu da pomisle da žive 30.000 ljudi, 20.000 ljudi, ali nije isto.

Duša: Ne, ma kakvi. To je baš onako malo, mislim to je selo. Ja ne mogu da kažem da živim u gradu ili da živim u opštini. To ništa ne znači. Opština Čukarica. Ali to je stvarno selo. Kad neko dođe i pogleda, to je selo. Paorske kuće velike, tu je zemljoradnja, sve i svašta. Lep je taj centar, lepo je sređen i svašta nešto, ali i dalje je selo. Meni je to skroz super. Pre neki dan smo bili do Beograda, naravno da smo potrošili ne znam ja koliko sati u vožnji jer smo imali da obavimo svašta nešto, pri tom uopšte nismo išli na onu stranu, sve smo Zemun – Novi Beograd. To nam je onako baš blizu. I vratili smo se kući i bukvalno smo bili u fazonu “Mir!”. Stvarno nekako spadne temperatura, radna temperatura, poptuno ludilo.

Nikolina: Meni je u stvari najgore to, svuda pričam, kad pričam o gradovima, parking. Usuđujem se da odem gde god ali da znam gde ću da ostavim auto, da parkiram, ili eventualno neko drugi da idem sa mnom da bi…ja se ježim kad čujem da ljudi koji rade u centru ili u blizini, u okolini centra, da traže po sat i po vremena parking. Nije dovoljno što putuje sat vremena do posla nego još sat i po vremena treba da kruži da bi našao parking. Pa, čoveče, koji je to život? Koji je to…svaki dan, koliko to ubija ljude u pojam! Ne mogu to da razumem. Baš je to teško. 

Videla sam, kad ste se selili, na Instagramu da si ti delila, mislim da je na storiju bilo, neki prostor svoj, za kreiranje. Šta se sa njim dešava? Jel ga koristiš ili još uvek se renovira?

Duša: Još uvek se renovira. Samo što ja mislim da mi iz dana u dan menjamo ideje. Ali sad imamo novu ideju koju ne znam da li smem da delim ili ne smem. Ali biće nešto lepo. U stvari, meni je potreban moj radni prostor, studio i sad sam rešila da napravim nešto između radnog prostora i prostora za učenje. E sad, kad bude bilo gotovo, onda ću da ti javim.

Nikolina: Dogovoreno. Pošto mi imamo praksu da poklonimo jedan mali poklon, simboličan poklon, ti i ja smo se dogovarale da to bude jedan mali boks iznenađenja, jel tako? Pošto ti imaš tu svašta nešto što možeš da iskombinuješ pa onda od trenutka u kom budeš, verovatno će to biti nešto interesantno, možda nešto što i ne postoji sada. Ali da bi neko od naših slušalaca dobio ovaj Maštarijum box treba da odgovori na jedno pitanje a to pitanje glasi, kako Dušo?

Duša: Kako zamišljate kreativnu osobu?

Nikolina: Znači, kako zamišljate kreativnu osobu? Odgovore pišete na stranici https://www.nikolinaandric.com/ 332, znači 332. epizoda. Znači, ne idemo na društvene mreže, Instagram, to ništa ne gledamo, ne važi se, nego na sajtu i u roku 3 dana objavljujemo dobitnika i onda vas ja spajam sa Dušom. Ja imam Dušinu majicu i to je jedna od mojih omiljenih, ne samo zbog motiva nego i zbog materijala. To sam te jednom i pitala, jer sam i ja htela u okviru edukacije uvek nešto napravim, neko iznenađenje za polaznike, pa svake godine bude nešto različito, nešto drugo u stvari, pa sam te pitala za majicu. Stvarno je fenomenalna.

Da li možeš, ako ti je to ok, da prođemo možda kroz proces kreiranja jedne majice? Možda je sad malo bezveze ali, prosto, ti imaš ideju u glavi, imala si sliku koju si napravila i onda kako je došlo…ipak je to fizički proizvod, nije to ono online, pošalješ im mandalu pa da boje. Razumeš?

Proces kreiranja majice

Duša: Da, da, jasno. Sve znači kreće od skice. Prvo morate da uradite skicu, kad se pojavi ideja i onda tu skicu da dovedete do neke finalne verzije, da tako kažem. U trenutku kada smo zadovoljni sa finalnom verzijom, moramo je obraditi digitalno, da bi mogla da se pošalje dalje u štampariju, da bi oni mogli da je odštampaju dalje. Taj deo posla, pošto sam ja tada crtala isključivo rukom i isključivo tim fajnlanerima sam našla osobu koja može to da mi uradi onako kako ja želim, da se ja ne maltretiram sa tim pošto nisam bila vična. Ni sam ni sad nešto vičnija samo što sad radim digitalne crteže odmah u vektorima, kad znam da želim da ih koristim za nešto dalje pa mi je onda sad lakše. Ali ako imate svoj crtež, fotografišete ga ili skenirate i obradite ga digitalno. Ja, ako se dobro sećam, ovo je bilo u tiff fajlu ako to nekom nešto znači. To štampari kažu, treba mi to i tako, to i tako, tolko i tolko ovog, oni sve vam daju specifikacije i onda uradite kako oni kažu. Nađete odgovarajuću štampariju. Ja sam preko drugarice našla super neke mladiće, tu u komšiluku, koji su mi to uradili i veoma sam bila zadovoljna. U zavisnosti od broja komada koje štampate, imate opcije digitalne štampe i sito štampa. E sad, sito štampa kažu da je bolja, u smislu da je nekako postojanija ali digitalnu štampu možemo da radimo u malom broju primeraka, znači ne moram da imam 100 i više. Zato što se za sito štampu, za svaki produkt radi posebno sito. Ja, npr. za ove majice nisam htela da imam majice koje su oni ponudili, koje oni imaju kao izbor, ja sam nekako htela neki svoj model koji se meni sviđa, koji, prijao mi je. Ja sam u stvari spojila dve moje omiljene majice u jednu. Od jedne sam iskoristila kroj a od druge sam iskoristila rukave. Tako da smo uradili kroj. Oni su mi šili majice i odabrali smo materijal koji je meni bio dovolno interesantan i dovoljno kvalitetan da bi se štampalo na njoj. I sad naravno, to ne mora ako bi neko štampao svoju majicu, odaberete majicice koje oni imaju u štampariji i idete tako. 

Nikolina: Jasno. Ali ovo je baš specifično zbog toga što nije standardno. Ali super, to je tajna u stvari bila, znači kombinacija dve majice. Ali, oni u štampariji su ti napravili majicu, takvu kakvu si htela?

Duša: Da, oni imaju pogon za šivenje odvojeno i pogon za štampanje. 

Nikolina: Interesantno. Majica je baš ono, jako interesantan kroj, skroz je praktična. Ja ne volim one majice, ne volim one što si mi skroz ovako do vrata a ne volim baš ni V izrez. Ovo je neki “lađa” izrez i dužina rukava je stvarno onako pun pogodak. 

O čemu sad ramišljaš ili na čemu sad radiš?

Udruženje 

Duša: Sada radim na postavljanju udruženja na noge. Vreme je da Maštarijum dobije neki svoj portalni oblik i da ja tu napravim tačno čime se bavi i šta radi i da pomognem većem broju ljudi tako što ću da napravim neke programe, projekte i ostalo. Tako da mi je je to trenutno glavna zanimacija. Imali smo Kreativni put duše kao mentorski program koji će sad da se završi i zatvara se, nema više, iz razloga da bih mogla da se posvetim ovom drugom, da to sve negde spakujem. I okrećem se mentorskom radu 1 na 1. Znači grupnog rada trenutno nema. I taj mentorski rad 1 na 1 je jako bitan zato što zaista smatram i kroz svoje pedagoško iskustvo da najviše možemo da se posvetimo i najveće promene da napravimo kad radimo individualno. Jer svako je drugačiji i bitno je menjati pristup. Tako da to su dve stvari koje se dešavaju trenutno.

Besplatne konsultacije

Nikolina: E to ćemo taman da spomenemo da imaš i besplatne konsultacije od 30 minuta, to mi je važno. Stavićemo svakako link na sajtu za sve koji žele. Hajde, kaži mi u stvari, za koga su te konsultacije? Kome će biti korisne?

Duša: Konsultacije su namenjene umetnicima ili kreativcima koji flertuju sa umetnošću. Onima koji žele da se bave nekim kreativnim poslom ali nemaju dovoljno hrabrosti zato što nemaju dovoljno škole, nemaju dovoljno iskustva, nemaju dovoljno godina, itd. Znači ljudima koji bi negde voleli da žive kreativnije i da više koriste tu svoju kreativnost. Znači, ja znam nešto da radim ali nisam baš sigurna kako sad, šta ću sad s tim. Znači, kako ja sad da to dalje razvijem? Ja najčešće i radim sa takvim ljudima, onima koji su skriveni kreativci. Ono, ja bih sada da pišem pesme ali ne znam odakle da krenem ili plašim se da nešto uradim, da istupim iz zone konfora. Sad ja kao 10 godina radim u jednoj firmi i sad ću ja, kao, da 

Nikolina: Da. Ja se potpuno slažem ali i dalje ne vidim sebe. Eto možemo da se vratimo, pošto verujem da mnogi imaju taj osećaj odnosno to mišljenje o sebi, da nisu kreativni. Šta je kreativno? I ti sad kad navodiš umetnike, kreativce, navodiš slikara, nekog ko piše pesme, ili nekog ko crta i šta već. Šta je kreativno u mom poslu?

Šta je kreativno u tvom poslu?

Duša: Pa, jel ti stvaraš nešto? Meni je to uvek bilo nezgodno sa muzikom. Uvek sam bila u fazonu, kako nije fer, ono, slikar uzme, slika i ima sliku. Pisac uzme, piše i ima knjigu. Ja sviram i nemam ništa ako to neko ne snimi. Ja nemam ništa! Meni sve ostaje na tom dahu, prošlo je kroz uši tom nekom slušaocu, on je preživeo to, dobio je neku moju emociju i to je prošlo i ja nemam ništa. A u stvari, svako od nas u trenutku kada nešto stvara, kada nešto radi u smislu ja uzmem i odem u baštu i sadim cveće, ja stvaram. Ja stvaram svoju baštu. Kuvanje, najlepši primer i najlakši. Kuvanje je kreativni čin. Pisanje podkasta ili snimanje podkasta ili biranje gosta, smišljanje pitanja, to je kreativni čin. Ti si rekla za slikara, kao oni imaju slike i sve to ok. Pisac npr. kada piše on na kraju ima knjigu ako je izda, ako je ne izda onda nema knjigu. Da li je on nešto manje kreativan?

Nikolina: Da, da, da, jasno mi je. Super. Volim to što sam te to pitala jer znam da će mnogima značiti. I konkretno, recimo, ono što mene interesuje, ok, kreativan je taj deo posla i ne samo taj deo posla nego uopšte. Spomenula si i bašta i kuvanje itd. Misliš li da bismo onda imali bolji odnos prema tim stvarima ako bismo postali svesni da su to u stvari sve kreativni činovi, ako mogu tako ih nazovem?

Duša: Ja mislim da bi. Ja životu pristupam kao kreativnom delu. Ja volim život da nazivam umetničkim delom. Svako od nas živi svoje remek delo. Šta će od njega da napravi, koje će boje da doda, kako će da se oseća, to je sve deo stvaranja, deo kreacije, koji proizilazi iz nas. Tako da, možemo kreativno da živimo, možemo da budemo kreativni prijatelji, možemo da budemo kreativni i ljubavnici, roditelji. Znači, možemo da skačemo sa decom po baricama, da se povežemo sa tim unutrašnjim detetom koje je kreativno. Ako u nama izaziva tu neku emociju, to neko ne mogu sad da kažem samo ushićenje, jer kreativnost može da donese, ali ako izaziva emociju, to je to. Nešto stvaramo. 

Nikolina: Da, to je baš dobro objašnjeno, kada kažeš ako izaziva emociju, onda da, onda već mogu da se poistovetim sa tim, u smislu gomile nekih stvari koje mi prijaju. A šta utiče na tvoju kreativnost? Recimo, ja sad da vidim na tvom profilu na Instagramu, Maštarijum, pa vidimo tamo neke crteže, pa sve nešto različito, pa one pozadine, pa šta ja znam, kada ti to praviš? Da li ti to, ono svaki dan uveče kad odmaraš ili baš imaš neki ritual, ujutru ustaneš i baš ideš da crtaš? Kad si najviše kreativna, odnosno, kad najviše ispoljavaš to?

Duša: Ja bih najviše volela da imam kreativni ritual, da ustanem, da se bavim sa sobom i onda idem i stvorim. Ali, avaj. Ja sam mama troje dece i još uvek nisam vladar svog vremena. Nekad uzmem u trenutku, ne razmišljajući, ako imam neko slobodno vreme, uzmem i radim. Nekad radim kada sam sa klincima, znači, dok oni rade domaći ili nešto, svi zajedno sednemo za sto pa jedan crta, jedan piše i ja nešto crtam. Ali, pošto sam sad u fazi discipline, imam 100 dana Maštarijuma sad, sad imam svaki dan da odvojim bar 5 minuta za neki vid stvaranja. E sad, nekad bude 5 minuta, nekad to bude pola sata, ali ja zaista mislim da svako od nas može da odvoji tih 5 minuta za sebe, ako je to prioritet, za taj neki čin kreativnosti. Tako da ja, u zavisnosti od toga koliko imam slobodnog vremena, drugih obaveza, rada sa decom, obaveza u školi, kada uhvatim tih pola sata ja to držim i ne puštam. Tako da…

Nikolina: Iskoristiš maksimalno. Kad smo se dogovarale, spomenula sam ti da bi bilo super kada bismo pričale, znaš da ljudi vole tri, četiri stvari ili tri, četiri koraka kako da nešto uradimo. Ne, vole, nego prosto lakše je primenjivo, pogotovo kada su ovako neke teme koje su, teško se svode na korake, ako može tako da se kaže. Pa, kako u stvari vežbamo kreativnost? Ok, svaki dan ćemo to nešto da radimo, ali da li postoji neka priprema? Poenta je da razbijemo tabu da je kreativnost talenat. Hajde da vidimo sad kako to da svako od nas od danas, pa narednih 10, 15, 20 dana može da podstiče svoju kreativnost?

Duša: Dakle, kreativnost i talenat su apsolutno različite stvari. Nemaju veze jedna sa drugom. I većina ljudi odustane od bavljenja bilo kakvim stvaralaštvom zato što “ja nisam talentovan za slikanje”, “ja nisam talentovan za crtanje”, “ja nisam talentovan za muziku”. To je apsolutna glupost. Prva stvar koju svako treba da uradi je da ima nameru da se prepusti. Jednostavno “Ok, sad ću ja da se bavim nečim kreativnim. Ja sad hoću da se bavim nečim kreativnim!”. To je prvi korak. Drugi korak je da to negde, ne mogu da kažem, postavimo kao prioritet zato što, kad ste mama teško da može baš da bude prioritet, ali da postavimo visoko na listi prioriteta, kao “Ja ću sad ovim da se bavim jednom, dva puta nedeljno”, kako kome vreme i obaveze dozvoljavaju. Znači, određeno vreme u danu ili nedelji kada ćete time da se bavite. Treća stvar je da budete spremni na greške zato što su greške sastavni deo učenja, kako svega ostalog tako i kreativnosti. I da jednostavno nemate nikakva očekivanja od toga. Poenta je da se igrate. Najprostije rečeno, poenta je da se igrate. Ako volite da radite rukama, da uzmete plastelin i da ga znječite i da vidite šta će da izađe od toga. Uopšte nije bitan proizvod nego je bitna emocija koja će da se pojavi. E sad, ako se pojavi emocija “Ok, ja stvarno nemam pojma, ovim ne treba da se bavim”, ako ste dovoljno hrabri idite da vidite zašto mislite da ne treba time da se bavite. Ko to kaže? To je odlično pitanje. “Ko to kaže da ja nesmem time da se bavim? Ko to kaže da ja nemam pojma?” Jel sam rekla da treba da se igrate? Mislim da jesam, to je onako baš bitan korak. To je baš bitan korak. Mislim da su meni, u stvari deca baš mnogo pomogla, zato što nisam imala izbora da li ću da se igram ili neću. Morala sam da se igram i onda je to jednostavno nastavilo dalje pošto ja sam verovatno jedno veliko dete koje nikad neće ni odrasti. 

Nikolina: Da, što je nešto najbolje što može da se desi u životu, odraslom. Meni je u glavi non-stop, u stvari igra mi je reč za ovu godinu, definitivno. Ono ranije, ja sam bila sva, znaš kod Sneške ove ciljeve kad smo radili i sad ono ranije su uvek bile ono biznis teme, nešto, znaš, otkud znam, ne znam kakvi osećaji i onda mi ove godine, samo tako kliknulo, znaš kao hoću da sve bude, odnosno, da imam taj osećaj kao da se igram. Verovatno je to ono i da mi bude i lako i da mi bude zabavno i da to radim i sa željom i od srca. Znaš ono kako ti znaš kako se deca ponašaju. Njihov je glavni posao da se igraju. Sve ostalo je sporedno, dal će jesti, dal će se obući, dal će pokupiti igračke ili negde ići. Znači, najvažnija stvar svaki dan, ceo dan, je da se igraju. To mi je onako, baš dobar podsetnik bio.

Duša: Jeste, igra je jako bitna. Opet za kreativce, to baš moram da naglasim, je bitno imati strukturu da bi mogli nesmetano da se igramo. Ta struktura, vratiti se za 5 dana ponovo, ako ste odabrali da to radite 2 puta nedeljno. Znači, da imate tu strukturu koja vas drži da bi mogli da se igrate. 

Nikolina: Da. I ovo mi je super kada si spomenula, “bez nekih očekivanja”. Ja sad neću da prosipam neke svoje private, lične osećaje, ali mi je kada si spomenula za pravljenje plastelinom, meni je stalno negde u glavi, negde tamo u malom mozgu, vajanje i glina. Mislim ja to nikad nisam probala, nikad. Nemam pojma, ništa ne znam o tome ali mi često iskače neki kurs, negde u Novom Sadu, i ja sve kao, hajde jednom kad budem bila u prilici ili kad budem imala vremena, baš ću otići da vidim. I onda sad cela ova situacija, ne znam ni kako to funkcioniše sad, da li postoji ili ne postoji, ali mi je to stalno negde u glavi. To bi mi baš bilo interesantno da radim nešto rukama. 

Duša: Znači da to moraš da probaš. 

Nikolina: To moram nekako da probam, da se organizujem, da to sprovedem u delo.

Dobro. Ja se nadam da je ova naša priča bila inspirativna i interesantna zato što je Duša stvarno jedna od retkih osoba koje na tako prizeman način pričaju o kreativnosti. Ili prosto, ja ne pratim neke druge ljude vezane za ovu temu, ali toliko sjajnih stvari i toliko različitih spojeva u celoj priči oko Maštarijuma je onako baš jedan, ima jedan poseban šmek, ne znam kako bih to drugačije definisala. Hvala ti Dušo na ovom gostovanju. Nas dve smo se onako ispričale i nadam se da je i tebi bilo prijatno. Nismo ništa sad ulazile u neke spektakularne detalje ali mi je bilo važno da malo popričamo o kreativnosti u smislu da stvarno može i da svi možemo, da ne moram da budem Pikaso i da ne moram da napravim Davida ili već nebitno, nego nešto bilo šta. Ja se sećam, sad mi palo na pamet, većina nas je nešto škrabala dok su npr. na času kad si pa onda škrabaš po svesci. Zamisli gomilu tih nekih crteža, koliko ljudi je tu ispoljilo svoju kreativnost. To je samo jedan od primera.

Duša: Pa Pikaso je sam rekao da mu je trebalo, da je prvo učio da kažem velike slikare, da bi počeo na kraju da crta kao dete.

Nikolina: Da, to je dobro poređenje. A još sam u stvari htela jednu stvar da te pitam. Kada si spomenula Put umetnika, pa onda smo spomenule Snešku pa Lenju. Ti isto se stalno edukuješ, stalno nešto učiš i to na različitim poljima. Htela sam da te pitam, u stavri, koliko i to utiče na tvoju kreativnost? Ili zašto biraš ta određena polja? Da li ti je ono cilj, da struktuiraš, odnosno, da budeš bolja kada je u pitanju Maštarijum? To mi je onako baš interesantno da čujem.

Duša: Pa prvo, ja sam večiti štreber i mislim da ću učiti dok god postojim. Ali da. Prvo sam krenula sa… Ja inače imam i Music bussines diplomu, to sam učila u Los Anđelesu, tako da imam i taj deo, biznis stranu muzičke industrije. I onda sama ta struktura kako izgleda muzička industrija tamo negde gde to zaista i postoji, me je inspuirisalo da krenem da učim malo više o marketingu, malo više o digitalnom marketingu, kako ja to mogu da iskoristim za mene, kako ja to mogu da iskoristim sada za moju prodavnicu, kako ja to mogu da iskoristim da pomognem mojim prijateljima koji se bave tim nekim kreativnim radom… I to je tako krenulo da se grana. Mislim da je to sve u sklopu, da se uklapa u stvari, u taj Maštarijum mentorstvo koje se sada formira. Mislim da je to potrebno svima nama, da je rad na dobrom marketingu, na tim digitalnim alatima kao i na mindsetu jako bitno za svakog a naročito za kreativce.

Nikolina: Da, ja u potpunosti se slažem. Znaš ono kad tako vratim film, pa bili smo na dosta nekih sličnih edukacija ali radimo potpuno različite stvari. Mislim, nisu ni potpuno različite ali jesu, zavisi šta gledaš. Pa mi je zato uvek interesantno da čujem zašto ljudi ulažu u tako neke edukacije. Mislim i copywriting i to sve ima smisla. Ali još nisam pitala vezano za sajt i vezano za Instagram, od kad ti imaš profil?

Duša: Profil? Nemam pojma. Maštarijum kao takav postoji od 2017. 

Nikolina: 2017. Pa tu smo se mi negde upoznale, jel tako?

Još jednom samo da vas podsetim na pitanje. Kako vi zamišljate kreativnu osobu? Bilo je prvo da li će to biti život ali nekako mislim da ćete se lakše snaći odnosno, lakše ćete dokučiti odgovor na ovo pitanje ako smatrate sebe nekreativnom osobom naročito. Odgovarate na stranici https://www.nikolinaandric.com/332. Ja se još jednom zahvaljujem Duši na ovom razgovoru i eto, nadam se nekim novim vestima pa da snimamo novu epizodu.

Duša: Hvala puno što si me najzad uspela uhvatiti. Baš mi je drago. Verovatno je to bio neki moj strah ali sad sam onako neizmerno zahvalna što nisi digla ruke od mene.

Nikolina: Ja nikad ne dižem ruke, kad znam da je interesantna priča. I jako mi je važno u suštini, da pričam sa ljudima koji su meni bliski. Jer, isto kao što ti kažeš, ne možeš da praviš proizvod zato što eto sad bi trebalo to da se pojavi na tržištu. Ja ne mogu da pričam sa nekim samo zato što taj neko ima 100.000 pratilaca na Instagramu. Potpuno mi je nebitno koliko ima pratilaca, važno mi je priča i ne samo priča, nego mi je važan tak neki odnos i životne vrednosti moramo da delimo da bismo mogli da razgovaramo. Hvala Bogu, nisam uslovljena ni sa čim da moramo kao neki servisi da rade. Zašto ovo pričam? Zato što si rekla da je podkast kao podkast jedan kreativan čin i stvarno to jeste. To je jedan deo mene, odnosno jedan projekat koji ja ne planiram nikad da završim. Znaš ono, to želim da radim za uvek I ako možda neću ništa zaraditi od toga direktno, ali mi je to nešto što me ispunjava i nešto što mi baš mnogo znači. Tako da mi je jako drago što si i ti deo priče. Hvala ti još jednom pa se čujemo. Ćao svima!

Duša: Ćao!

Linkovi iz ove epizode:

• Maštarijum website
• Besplatne konsultacije sa Dušom