#330: Kako da promeniš odnos prema hrani i trajno smršaš?

Da biste osvojili Jovaninu knjigu u elektronskom formatu “Od viška kilograma do održive kilaže”, pišite vaše odgovore u komentarima na ovoj stranici. Pitanje: Čega želiš da se oslobodiš u svom procesu mršavljenja i izgradnje zdravih navika? Šta je ono što zapravo želiš, čega želiš da se oslobodiš tokom ovog svog poslednjeg procesa mršavljenja?

Pozdrav svima!

Moja današnja gošća je Jovana Jevremović. Ja sad ne znam da li bih je predstavila kao nekog stručnjaka, znalca ili kako god. U prošloj epizodi smo imali Natašu pa je ona rekla da ona nije stručnjak nego znalac kada je u pitanju određena tematika ali pre svega, meni je Jovana bila interesantna zato što je ispričala svoju priču iz svog ličnog iskustva o tome kako je smršala. Mislim da je to ujedno i najkraći mogući uvod kroz koji sam mogla da je predstavim.

Nikolina: Ćao Jovana i hvala ti još jednom što si pristala da budeš moja gošća u ovoj epizodi podkasta.

Jovana: Ćao Nikolina. Hvala ti puno na pozivu, baš sam se radovala da razmenimo danas puno toga na ovu temu.

Nikolina: Odlično. Ja imam osećaj kao da smo već, mada je to istina u suštini, da smo se čule više puta pošto sam ja bila u tvom programu i pri tom smo nas dve snimale podkast na temu Virtuelnih asitenata, jel tako? To mi je bilo fenomenalno. A, ajde sad da krenemo iz početka odnosno od početka priče, kako je počelo, otkud ti u celoj priči o mršavljenju, odnosno o višku kilograma?

Višak kilograma

Jovana: Moja priča je prilično interesantna zato što ovo nije moje primarno zanimanje. Ja sam Master inženjer zaštite životne sredine po svom formalnom obrazovanju međutim, ovaj posao koji sada radim, a to je Mentor u procesu lične transformacije u procesu mršavljenja i izgradnji zdravih navika je nastalo onako potpuno intuitivno i od srca. Ja sam neko ko je nakon dve rizične trudnoće dobio veliki višak kilograma, morala sam da ih preležim i mogu da kažem da je to baš, baš uticalo na mene i moj život tadašnji. Ja nikad ranije nisam bila gojazna i nisam imala višak kilograma i jako mi je bilo teško da se, osim u ulozi novopečene mame i odgovornosti koja ide sa tim, još da se nosim sa tim odrazom u ogledalu koji bukvalno je bio za mene, u tom trenutku, strašan. Ja nisam prepoznavala sebe i osećala sam se nekako zarobljeno u svom telu i kako je priča dalje tekla, to ćemo sad pričati u nastavku. Ali krenula sam da delim svoju priču pre malo više od godinu i po dana na Instagramu u želji da osobi, koja se oseća kao ja nekada, pomognem da iz tog začaranog kruga izađe bez dijeta, bez gladovanja, na onako jedan potpuno zdravorazumski način. I ultimativan cilj svega je negde da svaka od nas pronađe onu pravu sebe jer u ovom vrtlogu života, u ovoj centrifugi često, često se desi da zbog raznih promena u potpunosti izgubimo sebe i zaboravimo ko smo mi zapravo. I tu negde mislim da je uticaj hrane povezan, jer mi u hrani počinjemo da tražimo i utehu i beg i sigurnost i najbolju drugaricu itd.

Nikolina: Jeste. Jako je široka ova tema i mislim da će biti korisna i interesantna za sve naše slušaoce. Spomenula si, pre godinu i po dana, da si otvorila profil na Instagramu. U tom momentu si ti već prošla proces transformacije. Odnosno bila si još uvek ali onaj početni deo je prošao, jel tako? Ti si već napravila neku promenu? To je polovina 2019., jel tako?

Promena za 8 meseci

Jovana: Da. Ja sam krajem juna, negde završila svoj proces transformacije u smislu brojki. Ja sam dostigla svoj cilj za 8 meseci i tada, na nagovor jedne divne drugarice koja je pratila tu moju transformaciju, onoliko koliko sam je ja delila na privatnom profilu, ona je meni sugerisala “Jao, ti si tako strašnu stvar uradila, na nekim normalni način, mislim da bi mnogim ženama mogla da budeš inspiracija”. Ja sam bila malo nesigurna, bila sam “Jao, pa ko će sad još da gleda jednu ženu koja priča o mršavljenju”, ali ipak sam poslušala tu svoju želju i potrebu da dam svoj doprpinos neki i onda je to sve tako vrtoglavo krenulo. Mnogo žena je počelo da prati i ja sam u vrlo kratkom periodu dobila baš veliku zajednicu i žene su htele da znaju više i ja nisam mogla sve to da postignem. Međutim, onda sam se negde odvažila da napišem knjigu, da držim konsultacije, da upoznam malo ovu priču, da podignem malo na viši nivo i da zaista sarađujem sa ženama koje su spremne da postignu isto što i ja, odnosno da dođu do održivosti, ali opet da kažem, bez držanja dijete, izgladnjivanja i svega onoga što one sa sobom nose a što nije nimalo naivno.

Nikolina: Da. Meni je u suštini fenomenalno upravo to što si ti sada rekla, da si se odvažila da napišeš, pazi, knjigu! Videla sam komentare na Instagramu. Ti stalno spominješ, kao, to je neki e-book, tvoja neka priča a u suštini jako puno ima korisnih informacija. I videla sam da žene pitaju da li će biti u štampanoj verziji. To je stvarno knjiga. Pričaš o tome kao da je tamo neki priručnik koji si usput napisala a u suštini je jako značajan i koristan i cela ta priča kako si ti ušla u komplet svet edukacije i mentorstva. Da li si ti radila posle fakulteta? Da li si radila u struci?

Jovana: Ne, ja nisam nikada radila u struci. Radila sam jedno kratko vreme honorarno i bila sam dosta, tokom samog školovanja, na raznim praksama i tu sam negde imala priliku da vidim kako bi izgledao moj život da ostanem u struci. Ekologija i zaštita životne sredine na žalost je na marginama ovog društva i ono što sam se ja uverila me je malo i obeshrabrilo i naročito kada sam dobila drugo dete sam shvatila koliko bih da žrtvujem svoje vreme i vreme sa njima, prvenstveno, najdraže vreme, verujem da svaka mama može da saoseti, kad su mali. Tako da nisam bila spremna da budem van kuće 10 sati ali negde u meni je tinjala ta želja i potreba da radim, da doprinosim  i da dam neki svoj doprinos društvu koji ja mogu u ovom trenutku. Ja sam jako puno na fakultetu stekla veština, od javnog govorništva, debata raznoraznih, pisanje seminarskih radova, odbrana itd. Moja nauka je baš onako multidisciplinarna i zaista sam imala prilike da se sa životnom sredinom  i odnosom čoveka i uloge u njoj u raznim oblicima susretnem, tako da ovaj javni nastup i snimanje pred kamerama i držanje radionica, to mi je nekako potpuno prirodno leglo. Nisam sve ovo doživljavala kao posao dok se nisu nagomilale obaveze. Ali radim ovo od srca.

Nikolina: Super. I meni negde prirodno dolazi to kao predavanje, javni govor manje-više, i sad ovaj razgovor naš ili neki intervju kad radimo, pogotovo kada pričaš o stvarima koje te jako lože i koja ti bude strast. Volela bih u stvari da se vratimo na onaj početak pre nego što si ti otvorila profil na Instagramu. Kako je tekao tvoj put transformacije? Šta je u stvari, dovelo do viška kilograma?

Šta je uzrok viška kilograma?

Jovana: Kao što sam već spomenula, moj višak kilograma je nastao u periodu prve trudnoće, koja je bila visoko rizična. Imala sam problematičnu trudnoću i morala sam da mirujem. Znači stopostotno. Tako prvi put, nakon porođaja, sam nekako i uspela uz pomoć nekih dijeta i caka da se vratim na neku ok kilažu sa kojom sam ja mogla normalno da funkcionišem. Međutim, drugi put je zaista bilo strašno. Bukvalno sam od 4. meseca do 9., do 40. nedelje preležala, ali doslovno preležala i tada, zapravo kreće pakao. Ja sad o tome mogu da pričam iz ove perspektive ali tada u tom trenutnku ja to nisam bila svesna. Zaista nisam bila svesna da meni hrana postaje jedini izvor zadovoljstva. Odnosno, usled te svakodnevne brige da li će moja trudnoća doći do 9. meseca, da li će se dete roditi zdravo, pravo, da ne krene ranije porođaj itd. Ja sam zaista bila anksiozna prilično, onako zabrinuta svakodnevno i nekako moji bližnji su videli da meni u tim situacijama, udovoljavanje u smislu “Hoćeš ovaj kolač, hoćeš onaj?”, “Hoćeš pizzu?” itd. Ja sam stvarno negde baš i skrila taj svoj odnos sa hranom. To nije bio pravilan odnos sa hranom. Ja sam jednostavno u hrani tražila i beg, u smislu, sad jedem sad sam srećna, sad ne razmišljam o problemima, utehu u smislu nervozna sam, brinem da li će biti onako ili ovako, šta će se desiti itd., opet hrana, itd. Ja sam nakon toga, pa sigurno jedno 3 godine ostala na toj porođajnoj kilaži, odnosno, da, imala sam 87kg a kao mlada devojka sam imala 55, 58, koje je bilo 30 kilograma više u odnosu na taj period pre majčinstva. Tako da, zaista, te tri godine mog života nikad se nisam tako očajno osećala. Bukvalno. Razmišljam koje osećanje je dominiralo ali je bukvalno bio očaj. Gde ja shvatam da količina hrane sa kojom se ja prejedam, naročito u večernjim satima kada deca odu na spavanje i kada konačno imam neko vreme za sebe, da zaista nije normalna i da jednostavno takvim ponašanjem neću moću da se mrdnem sa te mrtve tačke. I onda sam pribegavala raznim dijetama, pokušajima, gladovanju. Svi mi čitamo na internetu raznorazne naslove “Smršaj za 10 dana 10 kilograma” ako radiš to i to. Bila sam prilično očajna i pokušavala sam svašta a mislila sam da puno toga znam i na kraju se to završilo tako što sam ja bila u začaranom krugu gladovanja i prejedanja. Dan mi je počinjao “Jao, pa preskočiću doručak, možda popiću kafu, pa ručak nešto malo, pa užina nešto gricnem usput dok pripremam deci” i onda kad dođe veče, naravno, glad dođe i ti ne možeš da iskontrolišeš i onda bih bukvalno jela po 45 minuta, šta stignem. Nije mi više uopšte bilo važno da li ću da smršam ili ne. E onda, nakon toga bi kretao pakao, ja sam imala osećaj krivice, grižu savest, onda sam vređala sebe, ona samokritika najgora, ono što ne bi rekli nikome, ja sam samoj sebi upućivala onako podsvesno, te ovakva si, onakva si, ti nikad nećeš uspeti, kako drugi mogu a ti ne možeš itd. Baš onako jedna teška priča, čitave 3 godine a naizgled svih, ja sam živela jedan normalan život. Niko nije nešto ni primećivao tu moju kilažu, suprugu to nije smetalo a ja sam bila nasmejana, ali to je negde onako baš tinjalo u meni i osećala sam se baš, baš onako u ćorskokaku. Bila sam nesrećna, nisam znala zašto, sve što sam pokušavala nije davalo rezultata a uvek bih se vraćala iznova i iznova na staro i moje samopouzdanje je baš došlo onako do kritične tačke. Bukvalno mislim da u jednom periodu života ga apsolutno nisam imala.

Nikolina: Da. Ja sam se naježila od tvoje priče zato što neke osećaje sam i sama preživela i znam da mnoge žene prvenstveno, koje slušaju, su isto kroz to prošle, neke možda i sada trenutno prolaze i ja ti se zahvaljujem i u njihovo ime što si ovo podelila sa nama. Jer uglavnom čujemo tu priču, znaš kao kako posle ili kako je neko uspeo, pa je radio ovo i ono, pa možeš ovo, možeš ono, ali retko ko priča o tom osećaju, o tome, znaš ono što u suštini svi mi doživljavamo, ali verovatno, kao što sama kažeš, nismo ni svesni ili ne možemo prosto da artikulišemo na pravi način. I sad mene u ovom svemu zanima momenat kada si ti rešila, odnosno, kada si donela odluku da je sada vreme da promeniš način da li razmišljanja ili šta god znači, više nećemo ići na dijete, gladovanje i ostalo nego menjamo odnos prema hrani?

Svest kroz šta prolazimo

Jovana: Da, baš si rekla jednu vrlo važnu stvar a to je da većina nas nije svesna zapravo kroz šta prolazi i koliko je to ozbiljno. Mi samo vidimo i usmerimo celu svoju pažnju i fokus na hranu i ono što dobijemo jeste strah od hrane. A opet sa druge strane, ne možemo da joj odolimo. To je onako baš jedan kontrast. Ja ću se dotaći malo i toga ali priča je “Kako se sve promenilo?”. Pa promenilo se kada sam ja otišla kod fizijatra zbog bolova koje sam imala u lumbalnom delu kičme, pa sigurno nekih 8 meseci. Ja često kažem svojim ženama, ja sam uvek transparentna i iskrena zato što smatram da je ovo nešto što prolazi skoro, ne mogu da kažem svaka žena u nekom periodu svog života, ali većina žena da. To su emocije i nemogućnost prepoznavanja istih i nekako potiskivanje emocija koje držimo u sebi. Hrana je samo jedan od begova, jedan od okidača. I moj cilj jeste da hranu iskoristimo da vidimo šta je zapravo iza, zbog čega jedemo i kada nismo gladne? Šta je to u nama glasno? Tako da ta priča sa emocijama je izuzetno važna. Ja sam tada kod fizijatra dobila savet, onako vrlo jedna neprijatna situacija, ona je meni rekla “Ti si debela i ti moraš da smršaš jer tvoja kičma ne može više ovo da podnese jer nemaš nikakve mišiće niti stomaka niti leđa”. To je bilo onako, baš sam se osećala osramoćeno, to mi je bio baš onako šamar jedan veliki naročito kad mi je dala vežbe gde su bile bake i deke koji su nakon operacije kukova ili kolena radili te vežbe. Ja sam tada imala 28 godina, 29, ja sam tada zaista sebi rekla “E vala nećeš više!”. Mislim da sam tada dotakla dno, ali bukvalno dotakla dno. I negde sam pročitala da se zapravo menjamo uglavnom kada mislimo da nema izlaza, kada dotaknemo to dno i kada nam se čini da zaista ne mogu dalje. Taj momenat da ja sa devedesetgodišnjacima radim vežbe, zdrava, mlada, prava, mislim to je nešto što me je otreznilo reklo “E dosta je više. Nećeš vala više ovako, ti zaslužuješ bolje!” i tako je sve krenulo. I prvi značajan napredak se desio kada sam shvatila da ne moram sama i potražila pomoć terapeutkinje. Kasnije i personalnog trenera i nutricioniste za personalni plan ishrane, ali mogu da kažem nakon te svoje odluke da je dosta više zaista mi je veliku, veliku ulogu odigrao taj razgovor sa terapeutkinjom, koji mi je ukazao zapravo, koji ja to problem imam. Do tog momenta sam ja mislila da je samo problem u hrani i da će se sve rešiti ako ja promenim hranu odnosno ishranu, ali zapravo ja sam imala problem koji se zove emocionalno prejedanje. I upravo cilj svega ovoga što ja radim je da pričam otvoreno o tome i znam da je ženama teško da negde ogole sebe, naročito zbog okruženja, “Šta će ko reći”, “Jao, sramota me je” itd. Mene nije sramota, ja smatram da sam imala jedan težak period u svom životu iz kog sam izašla kao pobednik a smatram da svaka žena to može da postigne. Apsolutno svaka. I ako mogu nekako da pomognem biće mi neizmerno zadovoljstvo.

Nikolina: Super. Ja se u potpunosti slažem sa tobom i baš uživam da te slušam iako ti kažeš da si razne neke veštine stekla i na fakultetu, pretpostavljam da ovo neko besedništvo ima veze i sa nekim urođenim osobinama. Spomenula si terapeuta. To nam je isto jedna velika tabu tema. Prva ja sam bila na par nekih terapija. Kako si ti došla do terapeuta? Da li ti je neko preporučio? Pošto znam da svi koji su išli smatraju da svi treba da idu na terapiju, zašto misliš da je to tako?

Kako terapija pomaže kod mršavljenja?

Jovana: Apsolutno se slažem sa tobom. I većina ljudi kada prvi put ode zaista doživi to neko prosvetljenje. Opet kažem, tabu je tema zato što živimo na Balkanu, u okruženju gde postoji jako puno stereotipa, jako puno nekih pogrešnih uverenja i načina razmišljanja koje vučemo godinama u nazad, hiljadama godina u nazad, tako da je potrebno vreme da to promenimo. Jer, često se žene plaše da uopšte razmisle o tome i naprave korak zato što se plaše osude okruženja. Jer znate, pogotovo ako živite u maloj sredini, ako vi kažete da idete na terapiju pa vama nešto fali, vi niste baš svoje, vi imate neki problem. Meni je u tom trenutku sa narušenim samopouzdanjem bilo teško da odem. Ja sam godinu dana imala broj svoje terapeutkinje, broj sam dobila po preporuci moje tadašnje joga učiteljice. Dobila sam broj po preporuci i onako, ona je imala lepo iskustvo i rekla mi “Slobodno idi, super je žena”. Kako sam prelomila da ne moram sama? Zato što sam jednostavno shvatila u tom momentu, kada sam shvatala da me boli i da ne mogu da funskcionišem dalje ovako, da sve što sam radila prethodne tri godine je bilo sama. Sve sam sama pokušavala. Nisam dozvoljavala nikada nikom drugom da mi pomogne. Ili bar da pokuša da mi pomogne. I onda sam rekla “Pa dobro, čekaj, ako već se nalaziš u ćorsokaku, zašto ne bi pitala nekoga ko se time bavi, ko sasvim sigurno, evo imaš i preporuku, postiže rezultat i ima uspeha u tome što radi?”. I često kažem ženama na programu, “Moja najtoplija preporuka, najbolji savet koji ikada mogu da vam dam od srca, jedte da ne morate same i da, ako donesete odluku da želite da menjate sebe, svoj život, svoje navike, odnos prema hrani, odnos prema okruženju, šta god da je za vas izvor frustracije ili nezadovoljstva, okružite se sa ljudima koji vam u tome mogu pomoći, a vi se fokusirajte na ono što je na vama”. Može meni terapeut da pomogne da ja dođem do nekih zaključaka ali ja i dalje moram  svakodnevno u svom životu da primenjujem određene stvari, da osvešćujem svoje emocije, da reagujem, da biram, itd. Isto kao i nutricionistički plan. Može neko vama da napiše šta ćete vi da jedete, ali vi morate da ustanete da spremite to jelo. Ali je mnogo lakše kada to neko osmisli umesto vas i vi samo uradite taj deo posla. Sa te strane, meni je to bilo otkriće jer sam ja tada dobila informaciju da ja imam problem a da nisam ja problem. Da moj problem ima ime i zove se emocionalno prejedanje. I da moje potiskivanje emocija traje od ranog doba a ne sada, da je sada samo kulminiralo. I da to što sam ja preživela ne znači “Živa sam ali nisam proživela”, nisam dozvolila da te emocije izađu nego sam ih trpala onako jedna na drugu, kao slojeve ređala, dok na kraju zapravo nisam eksplodirala. Samo što je taj moj odnos sa hranom eto bio krajnji rezultat, odnosno taj  višak kilograma je nastao zbog svih tih uzroka. I to je suština svega. Ako razmišljate o promenama navika u ishrani odnosno da smršate trajno, a ne ono da smršam pa da mi se kilogrami vrate, vi morate pronaći uzrok. Vi morate pronaći uzrok jer jedino eliminacijom uzroka vi zapravo radite i gradite održivost. Kilogrami su samo posledica. I kao posledica moraju da odu.

Nikolina: Misliš li da je uzrok, mislim najlakše ga je naći uz terapiju. A da li postoji još neki način da pronađemo uzrok? Konkretan primer.

Jovana: Naravno da postoji. Ja sam imala samo jednu terapiju. I to je isto ženama fascinantno, kako samo jednu? Pa ta jedna mi je bila dovoljna da se kockice u mojoj glavi, puzlice slože ali ono što sam ja radila dalje je, zapravo, suština. Svakodnevno vreme za sebe, makar 15 minuta. Postavljanje jasnih granica u komunikaciji sa svojim bližnjim “Izvini, meni sada treba vreme da ja dođem sebi” itd. Vreme da obradim, preradim, oslušnem sebe. Radionice raznorazne. Predavanja. Kursevi. Birala sam okruženje koje će da bude posticajno za mene, za promene. Slušala sam razne pravce u smislu, išla sam na Reiki predavanje, išla sam na predavanje o preduzetništvu, osnaživanju žena, gde sam onako imala priliku da se okružim sa samopouzdanim ženama. Onda sam svakodnevno nalazila načine da sebe ohrabrim. Uveče pre nego što legnem u krevet uvek pitam sebe “Dobro, koje su tri stvari koje si danas uradila sa kojima si baš ponosna?” i uvek bih nabrojala te tri stvari jer smatram da taj osećaj ponosa i zadovoljstva pravi ogromnu razliku. Ako ga svakodnevno sebi daš, pa ti ćeš imati elana i motivacije da sutradan nastaviš dalje. A ako tražiš načine odnosno razloge zašto nešto ne valja, ne radi, neuspehe itd., pa sama sebi otežavaš i tu ti onda, zapravo, niko ne može pomoći. Jer ti nisi spremna da se menjaš. Ne znam sad da li sam odgovorila. Mnogo su mi otišle misli na više strana jer je ovo, baš onako, preobilna tema.

Nikolina: Jeste. Baš pokušavam da imamo temu, da pratimo, ali nema veze. Suština je da uvek podelimo nešto što sigurno nekom koristi u ovom momentu. I uvek se vraćamo na onu priču, makar jednoj osobi da pomognemo i mi smo uradile super stvar. I zna da i ti tako misliš. Super mi je ovo što sam te pitala za terapiju i što si ti rekla da si išla samo na jednu. Zato što, ja prva imam taj ne strah, nego prosto, ja sam razumela da ti sad ideš na terapiju, treba da ideš jednom nedeljno ili dva puta nedeljno, to i dođe ono kao neka obaveza i deluje mi nekako previše. Pogotovo za nas koji nismo navikli na takav vid pomoći. Nekako uvek gledam da tražim pomoć od roditelja, od svekrve, mame, od supruga itd. Ali ovo su neke stvari koje, to što terapeut može da te pita, verovatno ne može niko da izvuče iz tebe, pretpostavljam. Ili možeš i ti. Ima jako puno knjiga, kao što si rekla, seminara, predavanja, radionice, itd., gde ti uz pomoć raznih nekih pitanja čačkaš neke stvari i meni je dosta toga isto tako došlo iz detinjstva, kao što svo naše ponašanje i sve stvari koje imamo, navike koje smo stekli, polaze upravo iz detinstva i tog nekog našeg odnosa koji smo imali  prema hrani, prema porodici, da ne dužimo. Ti si sada spomenula terapeuta, spomenula si nutricionistu, spomenula si personalnog trenera, okruženje, jel tako? To je u suštini to.

Jovana: Tako je. Moram samo jednu stvar da naglasim. Koliko će neko ići na terapiju to je jako individualna stvar. I takođe, ono što je važno, za koji pravac se odlučite. Danas, bar, u 21. veku zaista imamo prilike da biramo raznorazne metode na koje želimo da rešavamo svoje probleme. Neko će se obratiti kliničkom psihoterapeutu, neko će otići na neku alternativnu vrstu medicine. Ja sam, konkretno išla na Theta Healing. Doduše, moja terapeutkinja ima i neke druge veštine koje upotrebljava ali negde meni je to bilo prosto prijemčivo i primamnjivo u tom trenutku, u tom trenutku je zvučalo kao da je to nešto što meni treba ali defintitivno da to zavisi individualno od svakog od nas. Ja sam čekala godinu dana da odem ali kad sam otišla ja sam bila u potpunosti spremna da se ogolim, da istresem sve iz sebe, da sve iz mene izađe, bez zadrške sam pričala o svemu. E sad, nekome, sasvim sigurno da ide malo teže to otvaranje, tako da ne bih generalizovala. Nekome će biti potrebno možda par meseci, nekome par razgovora. Sve zavisi od toga koliko ste spremne, odnosno, koliko više ne želite da trpite stanje u kom se nalazite. Mislim da je to ključno. Ako si spremna, ako ne želiš dana da provedeš tu gde se nalaziš, u tom mestu, onda ćeš pronaći načine kako odatle da se pomeriš i ne moraju biti usmereni samo na jednu stvar. Ja sam se okružila i personalnim trenerom, smatram to vrlo dobrom odlukom jer sam 4x nedeljno 8 meseci išla na trening snage i to je sasvim, sigurna sam, doprinelo brzini gubljenja kilograma iako sam ja zadnjih 5 meseci, obzirom da nisam bila na dijeti, gubila 2kg mesečno. I smatram da baš to gubljenje 2 kg mesečno je bilo normalno, prirodno, nije šokiralo moje telo, koža se sama vratila na svoje mesto, ja nisam imala žudnju, odricanje itd. A, uz put, za tih 8 meseci uz personalni plan ishrane koji tada, kada sam ga dobila, već nakon 3 meseca se drastično razlikovao, u smislu, kada sam krenula imala sam i sarme u jelovniku, i gulaš, itd., a nakon 3 meseca, kako sam ja svoje navike svakodnevno malo po malo menjala, pravila zdrave izbore, birala pametnije, tako se i moj jelovnik promenio i ja sam počela da jedem normalno i bez stresa, bez nekog pritiska one stvari koje sam oduvek maštala i gledala i divila se. Kao “Kako sad ona može da jede ovo, jao Bože?” a ja jedem čips, smoki i plazmu. Mislim da je ključ vreme, da daš sebi vreme i zato ja i kažem, ja sam neko ko vam pomaže u procesu transformacije. Znači, proces i vreme. Transformacija je promena i smatram da je to sve vrlo individualno i baš iz tog razloga i radim program podrške i generalno sa ženama individualno.

Nikolina: Sad kad si već spomenula program podrške, ja sam upisala tvoj program u decembru. Mi smo se u stvari uživo videle kod Jovane Miljanović. Možemo da pričamo i o toj tematici vezano za sam program, ovako iz backenda, ali ajde sada da vidimo kako funkcioniše program? Kako izgleda, kako je podeljen? Moj prvi utisak je bio, i to stalno ponavljam, kako je vrlo intenzivan i da ja smatram da treba da ga produžiš ali mi je opet jasno da kada kažeš da nešto traje 3 ili 6 ili 9 meseci, apsolutno utičeš na način kako ljudi doživljavaju to. Ipak je to vreme, znaš kao, svi smo nešto kratki, svi mislimo da bi to trebalo brže i da je možda 6 meseci ili 8, kao što si ti spomenula odnosno koliko je trajala tvoja promena, dugačko. Prosto, ti da kažeš da je program, da on traje 8 meseci, verovatno bi imala manje prijavljenih nego sada, kada imaš na 3 meseca.

Proces mršavljenja

Jovana: Kada pričamo generalno o procesu mršavljenja, verujem da i sama znaš negde iz ličnog iskutva, kada krenemo, mi svi negde očekujemo da će ti kilogrami da odu za mesec, dva. Prosto, toliko to jako želimo da jednostavno vrlo često, zbog tog velikog pritiska i visokih očekivanja i odustanemo. A ja sam izabrala da program traje 3 meseca, znači program traje 3 meseca, ali vaš proces transformacije traje onoliko koliko je vama potrebno. I meni je to fascinantno koliko moje žene meni, već nakon mesec dva, kažu “Znaš šta se promenilo? Ali ja više ne želim kao da smršam za 3 meseca koliko traje program”. Ali bukvalno, svaka žena koja je uspela je takvo razmišljanje stekla, kaže “Ja sam sad potpuno spremna da ovo traje i 6 meseci ako treba, i 8. Meni je super, ja u ovom uživam, ja ne želim da žurim”. I to je nešto najlepše što mogu da čujem i naravno, kad mi kažu da se ukućani zajedno sa njima menjaju zato što to je proces usvajanja zdravih navika. I vrlo je važno da ne krenemo od 10 navika odjednom, kao što dijete propagiraju pa ti daju 10 pravila, ne smeš da jedeš ovo, ne smeš da jedeš ono, moraš da jedeš u ovoliko sati, onoliko, moraš onoliko da treniraš… Mislim, to su brda besmislenih pravila. Smisleni su možda u trenutku, ali besmisleni su zato što želimo sve odjednom da uradimo. A nemoguće je svoj život okrenuti naopačke i sad funkcionisati odjedanput, preko noći, tako. Tako da je to vreme vrlo individualna stvar i ja to puštamo svojim ženama da one same, prosto, odrede. Program traje 3 meseca, teme stižu 2 nedeljno, 8 tema ima mesečno, 24 ukupno i ono što je najvažnije da nema pritiska oko tema. Čak, evo i tvoje iskustvo je takvo, ti si se jako zadržala na prvoj temi jer je ona tebi suštinski bila najpotrebnija. Ali teme ostaju vama zauvek, da možete da ih preslušavate kad želite i koliko puta želite jer su u audio zapisu i ne retko se žene tokom programa vraćaju, preslušavanju ponovo, iz početka, jer sada iz te nove perspektive ugla gledanja, čuju i neke druge stvari koje su možda u početku promakle. Tako da je to onako jedna dugoročna investicija i nema nikakvog pritiska i sve je vrlo, vrlo individualno.

Brojanje kalorija

Nikolina: Jeste. Ja tebe svaki put kad čujem, evo i sad pričamo, uvek se setim neke lekcije ili radne sveske, pa nekih pitanja koje naravno nisam sve odgovorila, ali to je nešto ono što kažeš, stalno možeš da obnavljaš odnosno da mu se vraćaš iz različite perspektive. Kao što imamo ciljeve pa onda u zavisnosti od meseca ili pred kraj godine, verovatno se sve to nešto menja. Tako je i u ovom slučaju. Spomenila si prve lekcije, tablice, odnosno brojanje kalorija. To, moram reći, nije baš nešto popularan metod i nešto što se propagira i dosta nutricionista ili nebitno, ljudi koji su u ovom svetu će reći da brojanje kalorija ne radi posao ili ne radi posao na duže staze, što verovatno jeste istina. Ne možemo celog života brojati, ono doručak, ručak, večeru, užinu koliko smo pojeli i da budemo u deficitu. Ali je suštinski, dok ne osvestimo u stvari koliko mi to zapravo jedemo, jako važno. Meni je to bilo ono…Ja sam taj deo i uopšte, tu formulu i to sam čitala 100 miliona puta pre toga ali je tada, u tom momentu, kada si ti to objasnila meni to bilo ono “Aha, znači ja sada idem da merim to parče mesa koje jedem i ako vidim da ono ima više od 100gr ja ću skontati da ja ne moram da pojedem 2 parčeta mesa, zato što mi je jedno parče dosta”. To mi je bilo ono, to sve toliko banalno i smešno zvuči ali kad se vratim i pogledam u tu svesku gde sam to sve pisala, svaki dan šta sve jedem itd., baš mi je to bilo otkravljenje.

Jovana: Jeste. Apsolutno si u pravu. Brojanje kalorija odnosno osvešćivanje kalorijske vrednosti o kojoj ja pričam, u tom kontekstu nije popularno. I sama sam bežala od toga, čak 3 meseca u svojoj transformaciji. Međutim, ja sam uzela personalni plan ishrane i krenula da merim hranu i da pripremam. Zašto to radimo? Pa radimo to da bi odredili svoju porciju. Jer kada krećeš iz pozicije da imaš višak kilograma ti ne znaš koliko je tebi dovoljno, jer ti jedeš više nego što ti treba. A ono što je činjenica i ono što je nauka rekla i što je najvažnije u ovom procesu lične transformacije, jeste razumevanje. Mi moramo da razumemo hranu da bismo mogle da znamo koliko nam je dovoljno. Dijete  funkcionišu po principu zabrana i mi tu nemamo merenje hrane. Znači tu smeš ovo, smeš ono. Zašto zabrane nisu dobre? Pa zato što imamo jedan deo našeg mozga koji se zove reptilni odnosno pećinski deo i nauka kaže, a i naša iskustva, sigurna sam da će se svako prepoznati u ovome, da što više nešto sebi braniš da to postaje u našoj glavi “zabranjeno voće”, a mi svi želimo “zabranjeno voće”. E zato mi odustajemo od dijeta i zato što ne možemo fiziološki da izdržimo da živimo dugoročno u zabrani. A kad ti naučiš da razumeš hranu, pa tebi to postaje jasno i ti to znanje imaš ceo život. I više ti neće biti problem da nakon te lekcije pojedeš šta god želiš od hrane, bilo to hrana koja je nutritivno siromašna, neke grickalice, brza hrana itd. Ili ćeš se pak odlučiti za nutritivno kvalitetnu hranu, da kažem, „biraj pametnije“ hranu. Hrana je hrana i ona ima svoju kalorisjku vrednost i sve što mi pojedemo u toku dana, to se računa. I zbog toga je potpuno besmisleno određivati koliko neko puta dnevno treba da jede. Naše telo treba određenu količinu energije i hrane i kada naučimo koja je to količina, tako što ćemo svakodnevno da osvešćujemo kalorijsku vrednost hrane koju jedemo, pogledamo deklaraciju, vidimo “Aha”, mi ćemo prirodno nakon par danapočeti da se pitamo “Pa čekaj, da li ja stvarno želim da pojedem ovu kesicu čipsa koja ima 500 kalorija ili ću da pojedem ceo obrok, parče piletine, krompir, salatu i još neki prilog uz to?”. Jednostavno ćemo početi zdravorazumski da razmišljamo. U tom kontekstu ja pričam o brojanju kalorija a nikako dugoročno. Ja moram da naglasim da ne podržavam dugoročno brojanje kalorija jer je to, opet, neka druga krajnost i drugi poremećaj u ishrani, opterećenost hranom. Mi ovde učimo o hrani da je razumemo i to je kratkoročno. To je jedna lekcija koja traje, u zavisnosti od kapaciteta osobe i posvećenosti toj lekciji, ajde da kažem 10-15 dana. Jednom kada izmerimo koliko ima parče mesa, koliko je 150gr krompira, više nikada u životu nećemo to računati  i sledeći put kad sednemo zajedno da ručamo sa svojom porodicom, mi ćemo tačno znati koliko treba da sipamo u svoj tanjir. Eto, to je suština. A mislim da niko od nas ne jede više od 20tak različitih jela. Tako da, mislim da je cena ulaganja zaista mala u odnosu na ono što dobijemo, a to je oslobođenje straha od hrane za ceo život. I ja sam sasvim sigurna da ti sada više hranu ne deliš na dobru i lošu i da se ne plašiš da pojedeš ni kolač ili bilo šta drugo što želiš i sada znaš koliko je tvom telu potrebno hrane.

Nikolina: Jeste. Ali, sad sam se setila, kada si počela da pričaš, setila sam se, na početku, kako sam… ja stalno nešto mesim onda, mi svi živimo na selu i sve to kako to funkcioniše. Uglavnom jedemo domaću hranu što nam je uvek prednost i benefit cele ove priče, stvarno najmanje unosimo konzervirano i pakovano, ali opet i tu može da se pretera. Mislim slanina, šunka i sve ostalo, sir i dr. i stalno imam neki osećaj u stomaku da mi nešto tu ne godi, da mi ne štima. Pa sam onda u raznim nekim kombinacijama shvatila šta mi godi, šta mi ne godi i prosto sad meni ne godi da jedem luk, slaninu i sir, mečno i luk mi je užasna kombinacija za moj stomak, što sam uvek ja, kao svi jedu, ide domaće i znaš. I sva ta priča o domaćim proizvodima i domaćoj hrani takođe može da bude pogubna zato što je sve to zdravo i sve je to super i niko mene ne pita da li to meni odgovara ili ne odgovara. I onda se sećam, par puta ranije, kada sam pravila pogačice sa čvarcima, kiflice i tako te neke sitnice, onda gledam, merim bukvalno sve živo jer kada ukucaš koliko jedna kiflica ima, ti dobiješ na 100gr. kolika je vrednost kalorijska. Ali otkud ja znam koje je to brašno, šta su oni stavili u tu kiflu, znači ja moram da izmerim ono što sam ja napravila. I to je onda bilo, uvek sam nešto manje računala da porcija može da sadrži bar dve kiflice. Tako je to bilo na početku. Ali sada je to potpuno drugačije i kada mi se desi da mi se baš jede nešto slatko, pošto imam i ja decu i onda non-stop neko nešto donosi, pravila sam sad Nutelu, ovo što si objavila i nešto mi moj secko nije dobar pa lešnici nisu onako sitni nego krupniji su malo, pa onda ne razmazuje se to baš lepo i pri tom ja nisam neko ko prati proces ono baš, baš u detalje pa nisam stavila urme u vodu da natope, da nabreknu, pa to nije bilo to. Ali, nema veze, kao drugi put. Ja uvek učim prvi put na greškama a onda drugi put pravim. Iako si to lepo sve napisala što treba, ali ne. Tako ja isto, kad nešto kupim, prvo probam sama pa onda tražim uputstvo da vidim šta sam pogrešila. Elem, šta sam htela da kažem vezano za brojanje kalorija? Koliko je to, u stvari, meni pomoglo i sada. Ja sam svesna da jedem neki kolač i baš mi se jede iako je to sad već žudnja i verovatno ne bih trebala da pojedem i to drugo, treće parče, ali ga ja nekad i pojedem a to onda znači da neću nešto da večeram, ili ću nešto slano manje da uzmem, šta god, da popijem čaj i dvopek. Nije ni važno. Važno mi je da sam ja svesna svega toga i da mi nije problem da sada pojedem ni čokoladu, iako sam to izbegavala. Pre nego što sam krenula na tvoj program, ja sam ne izbegavala, nego potpuno isključila sve kupovne slatkiše. Ja stvarno pravim non-stop nešto, slatko pogotovo jako volim da pravim, ali sam ja onda krenula da pravim svaki dan nešto i onda kako možeš da izgubiš bilo šta, bilo koji kilo, bilo koji gram, ono kad jedeš non-stop nešto slatko. Znači nema šanse. Eto to mi je isto mnogo pomogao program, ono što si ti rekla “zabranjeno voće”. Znači, ok, meni je bilo potrebno tih mesec dana da se ja odvojim, da mi se vrati ukus, i čulo i sve, razumeš. Jako mi je to pomoglo. Tada sam razgovarala i sa Teodorom, sa profila Ostavi šećer, mi je mnogo pomogla u toj sferi ali onda ovo brojanje, ne brojanje, nego osvešćivanje u stvari koliko pojedemo, koliko nam je potrebno da sve preko naše potrebe, je stvarno nešto nam ne treba i onaj osećaj kad ti je nešto zabranjeno, pa kao, jednu kockicu ću, pa drugu ću, pa treću ću i to onda nema kraja. Ali bukvalno nema kraja. To sam isto čula od tebe i onda se uvek setim “Dobro, čekaj, ako ja sad pojedem i drugo parče i treće parče, imaću isti osećaj kao i posle ovog prvog parčeta”.To mi je bilo isto jako korisno.

Odnos sa hranom

Jovana: Tako je. Pa upravo je to i suština da promenimo način razmišljanja, da zdravorazumski razumemo kako stvari funkcionišu i da razumemo taj naš odnos sa hranom. Jer, upravo si i ti to rekla, zašto da pojedem drugo, treće, četvrto parče? To su ti uzroci o kojima pričamo. Nekad jedemo iz dosade, nekad zato što smo uznemireni, neko nas je iznervirao, neko nas je povredio itd. Zato je važno da za ovaj proces naučimo da ne jedemo svoje emocije nego da emocije razdvojimo od hrane i da kada smo nervozni, uznemireni ili kada nam je dosadno uradimo nešto drugo što nije hrana. Ako mi je dosadno, znači da treba da pronađem nešto da radim za šta nikad nemam vremena. To je obično neki hobi, nešto da me zabavi. Ako sam uznemirena, šta je ono što mi treba? Treba mi nešto da me smiri. Znači u tom trenutku ću da uradim nešto što me opušta. Da li je to čitanje par stranica knjige? Kafa u tišini i miru, bez ometanja? Da li je to šetnja od pola sata, samo da izduvam mozak? Šta god da je. Poenta je samo da naučimo da razdvojimo hranu od onoga drugog što nam se dešava i što je potpuno normalno, to su neprijatne a bogami i prijatne emocije znaju da budu okidač za unošenje više hrane nego što nam je potrebno. Ja sam zagovornik znanja, razumevanja, logike, baš zato što sam na svojim greškama učila koliko besmisleno stavljati fokus na stvari kao što su zabrane, odricanje, pravila, jer to je neodrživo. A cilj svega i onoga ko želi da dođe na program je i da radi sa mnom jeste održivost. Jer mi u ovom procesu stvaramo održive navike. Znači, mršavimo trajno i stvaramo zdrave navike za ceo život postepeno. Ne možemo očekivati od osobe koja je do juče jela jako nekvalitetnu hranu, ajde da kažemo brzu hranu… Ja ne volim da delim hranu na dobru ili lošu ali znamo svi šta mislimo kada kažemo na to, ali ne možemo očekivati od osobe koja se tako hrani da odmah sutradan već zna sve o hrani, da zna koja hrana je kvalitetna, kako se sa čim gde kombinuje. Za to je potrebno vreme. Ali jednom kada to naučiš u ovom procesu, pa ti to imaš za ceo život. I jednostavno više ti nikad neće pasti na pamet da hranom tešiš neke druge stvari koje se dešavaju a to su ti uzroci. I opet kažem, ako se okružite  sa ljudima koji su prošli to, ili koji se bave time, koji su stručnjaci, imate veliku šansu da uspete, jer nemamo svi podršku u okruženju. Ja imam podršku u smislu majke, oca, porodice, sestara ali oni ne mogu mene da razumeju zato što nisu prošle to što ja prolazim. Znači, potrebno mi je da mi neko, ko je sve to prošao, može da mi objasni. Mislim da je to upravo razlog zašto se žene i odluče za ovakvu vrstu podrške, zato što sam sve to prošla i negde sam to uprostila i prepričala što jednostavnije, tako da nakon programa znate sve same. A uz put, ako želite da olakšate sebi, pa sjajno je ako možete sebi da priuštite i specijalan plan ishrane i trenera, online treninzi su sada aktuelni, jako puno dobrih trenera ima, treninga, tako da sve je dostupno ali samo ako odlučimo da želimo da trajno promenimo sebe a ne kratkoročno.

Nikolina: Da, da, to je u stvari poenta cele priče. Spomenula sam ti čak da sam i mami podelila priču tu o brojanju kalorija i njoj isto super ide. Ona je stvarno imala problema i zdravstvenih itd. Samo da se vratim, na momenat si spomenula “Neće se desiti ponovo”. Ali htela bih samo da dodam u smislu, meni se desi da ja sad pojedem previše, odnosno više nego što mi je potrebno i svesna sam toga, pogotovo kada mi dođe onaj osećaj da mi se spava posle hrane. To mi je bilo neverovatno, kako se promenilo i tačno osetim kad sam preterala u tome, da mi se spava, da sam troma i da ne mogu ništa, ne mogu da funkcionišem onako, energetski, nisam dobila energiju nego, ne znam šta sam uradila kad sam pretrpala sam želudac. To se dešava. To će se desiti. Takve greške u smislu da ćemo ponoviti. Iste navike, odnosno ista ponašanja od ranije će se desiti i volela bih da to isto spomenemo zato što ljudi uglavnom misle, kreneš u neki proces promene, transformacije i ti sad samo ideš napred. Ali bude ono, uradiš 5 pa ideš jedan korak nazad. Ali opet nastaviš. Poenta je da ne odustaneš, jer onda samo imamo rezultat.

Jovana: Tako je. Izazovi su sastavni deo ovog procesa baš zato što nema zabrana, nego učimo na svojim greškama. To je onaj momenat što sam rekla, imamo previsoka očekivanja prema sebi, postavljamo sebi visoke ciljeve. Druga zamka, greška koja se dešava je sve ili ništa. To je ono kao na dijetama kad krenemo pa se svega pridržavamo, pa onaj put kad treći, četvrti, peti dan pojedemo jednu kockicu pa završimo sa celom čokoladom pojedenom i onda odustanemo. To je to, sve ili ništa. Toga ovde nema. Mi ovde nismo na dijeti i niko nam ništa ne brani. Ali mi smo menjamo jer smo tako odlučile i svesne smo da nam je potrebno vreme da mi te navike promenimo. I šta je uspeh? Pa uspeh je ako ja od 5 brzinskih obroka ili 3 na ulici, napolju, ne stignem, pojedem sa nogu, grickam itd., uspeh je ako 2 obroka budu „biram pametnije”. Znači, da lepo iskombinujem svoj obrok, da pojedem. Mislim, svako od nas može da izabere sa svog stola “biram pametnije” obrok. Ako imate pečeno pile i imate krompir, što je najčešće prilog kod nas, vi to smete da jedete. Ne postoji nijedan razlog zašto to ne biste smeli da jedete. Krompir je normalna namirnica, kao i svaka druga. Poenta je u količini. Poenta je u količini! Vi stavite u vaš tanjir parče mesa, onoliko krompira koliko želite i to je to. Činija salate, sveže salate uz to i vi možete da uživate u svom obroku bez osećaja griže savesti i krivice. Pa čak i ako se nekada provuče i više količinski ili pojedete ipak i parče hleba, malo umočite u ono, nije ništa strašno. Poenta je samo da svaki sledeći put ti imaš sve manji i manji otpor prema nezdravijem obroku. Znači, da vidiš da to može. Ako ti želiš da zameniš slatkiše industrijske, nećeš ih unositi u kuću, normalno. Ali ako ti se jedu, pa možeš da odeš u prodavnicu i da pojedeš. Pogledaš onu deklaraciju i vidiš “Aha, ovde ima 250 kalorija u ovom Snikersu i ja ću sad da ga pojedem i ok sam sa tim. Od sledećeg obroka nastavljam dalje”. Znači svoj kalorijski dnevni unos, deficit, ako želim da smršam, prilagodim onome što jedem. I ako sam preterala za ručak pa ne znači da ću da gladujem i da preskočim večeru. Samo znači da ću da spremim nisko kaloričniju večeru. To može biti šolja jogurta, kefir, grčkog jogurta, 20tak badema. Može biti neki light sendvič. Ti znaš, dobila si lekciju primera večera. Znači, sve možemo da jedemo, samo moramo da razumemo kada smo zaista fizički gladne a kada smo gladne iz nekih drugih razloga. E, to je suština svega.

Nikolina: Ti tako to lepo objasniši zvuči vrlo jednostavno, ali je zaista primenjivo. To je vrlo interesantno u celoj priči, meni, po tebi, po tvom programu. Ali, hajde da pričamo sada o tome zašto neke žene ne uspevaju, ako upišu program?

Zašto neke žene ne mogu da smršaju?

Jovana: Da, imala sam i tih situacija. Naročito mi je to teško padalo u početku. Doduše, u početku na program se bilo moguće prijaviti na mesečnom nivou. Sada to više nije moguće. I ja sam neko ko je baš teško to doživljavala, pošto žene kada prijave na program imaju opciju da se meni javljaju, za bilo šta što im je potrebno, da mi pišu poruku, ja ću uvek da odgovorim. Ako imaju neke izazove ili im je teško, nešto ne mogu same, tu sam da odgovorim. Znači, imate moju potpunu podršku ali bilo je žena koje se nisu javljale. I u početku, ja sam njima pisala, pa one ne odgovore ili odgovre ali nešto kratko. Ja sam nekako baš onako sumnjala u sebe, dok je sa druge strane bilo više žena koje su se javljale i kojima je išlo sjajno ali ja sam nekako svoj fokus pridavala ovim ženama kojima ne ide i uvek sam se pitala zašto. I onda sam jednog dana, u razgovoru sa svojom sestrom, bukvalno shvatila suštinu a to je da, prvo, nismo svi isti. Drugo, možda je neko u nekom momentu pomislio da je to za njega ali kada se pokrenuo i video kako izgleda program i video koliko tu ima rada, truda i primene, možda je jednostavno shvatio da u ovom trenutku života ne može tome da se posveti. Možda neko ima privatne probleme koji se uz put jave i to je u redu. Mi možemo da isplaniramo nešto ali ne možemo nikada da znamo u napred da li ćemo tome moći da ostanemo posvećeni. Postoje razni razlozi. Neke žene očekuju da će samim tim što su se prijavile na program da će već dobiti neka instant rešenja, da će dobiti jasno “E, smeš ovo, smeš ono, ne smeš ovo, ne smeš ono”. Ja ne dajem pravila. Ja dajem smernice. Zato što sam ja neko ko je to na svojoj koži iskusio i ne želim nikome ništa da namećem. Koje žene će da uspeju a koje ne? Postoji samo jedna jedina razlika a to je spremnost. I ako je neko spreman i želi u ovom trenutku i želi da, kao što sam sebe objasnila na početku, “Ne želim više da budem u ovoj situaciji u kojoj jesam, želim da se menjam i kraj priče. Sve ću da pokušam, sve ću da uradim. Shvatam, razumem da je potrebno vreme. Grešiću, padaću, ustajaću, brisaću kolena, ali ću nastavljati dalje”, on će da uspe. Jer on će da primeni. U radnoj svesci se dobija oko 200 pitanja. Ta pitanja nisu tu bez razloga. Ako mi nešto samo čujemo to ostaje na nivou informacije. Ali ako mi to primenimo, uradimo te propratne zadatke, vežbice, pitanja odgovorimo, pa mi smo to već implementirali u svoj život i mnogo je onda lakše. To se zove posvećenost, istrajnost itd. Zašto neko bude spreman, neko misli da je spreman, neko će možda tek biti spreman, ja to ne mogu da znam ali ono što je do mene ja sam zaista dala kroz ceo program. I ta opcija da sam zaista da sam tu dostupna za jednonedeljne izveštaje, koji su stvarno onako sjajno obavezivanje i ne samo meni, jer vi to ne radite zbog mene, nego pre svega obavezivanje sebi. Primetila sam da žene koje se javljaju, koje poštuju taj moj bonus koji sam dala, jednonedeljno javljanje kroz mailove, da su sve stigle do kraja, uspešno. Jer one su spremne, one su se obavezale i njima je važno, pa bilo to jedna rečenica u tom mailu, jedna, ali znaju da ostale dosledne sebi. Zabrana ne postoji jer ovo nije dijeta, postoje  samo greške i učenje iz grešaka. Greške su rudnik zlata i ako naučimo tako da im pristupimo, onda imamo priliku za neverovatan rast i razvoj. Znači, ako sam nešto danas uradila pa sigurno postoji razlog zašto sam to uradila. Hajde da pokušam da otkrijem. Potrebno je malo i radoznalosti i ako otkriješ koji je, pa sasvim sigurno sledeći put nećeš ponoviti istu grešku nego ćeš stati i pitati sebe “Pa, čekaj, zašto ja sad ovo jedem? Da li sam stvarno gladna ili se možda nešto desilo, dogodilo, ili sam se možda vratila u neki šablon, model?”. Nekome su roditelji u detinjstvu nametali da moraju da pojedu sve iz tanjira, da neće dobiti slatkiš kao nagradu ako ne pojedu sve itd. Priča je zaista onako duboka i puno toga se krije iza te naše potrebe da jedemo ali ako odvojite vreme da otkrijete te stvari, jednostavno to je to, prepoznate ih i više ne krenete za hranom nego jednostavno shvatite da je to to i bude lakše. Hrana postaje hrana, imate pravilan odnos prema hrani ali ne zloupotrebljavamo je, kao što je to bio slučaj sa mnom i emocijama i prejedanjem.

Nikolina: Jeste, baš tako. Ne zloupotrebljavamo hranu nego je koristimo na pravilan i pametan način da unapredimo svoj život. Možemo to i tako da kažemo. A kaži mi, kako danas izgleda tvoj dan i tvoj odnos prema sebi, prema zdravlju? Znamo u kavoj smo situaciji. Da li sada ideš na treninge? Kako izgleda sad neka tvoja svakodnevnica?

Jovana: Još jednu stvar moram da kažem,da je proces promene mog odnosa prema hrani i zdravijim navikama i zdravijem načinu života, kvalitetnijem načinu života tekao postepeno. Ja nisam izbacivala slatkiše odmah, ja i dan danas pojedem neki slatkiš koji mi se jede, prepoznajem zašto ga jedem. Isto tako je i sa treninzima. To je vrlo važno, da znate, da promene moraju da se dese polako i da ćemo se mi vremenom menjati, menjati kvalitet svoje ishrane. Znači, ne menjamo ga preko noći.

Moja ishrana danas je krajnje jednostavna

To je meni, kad sam kretala u proces, bilo važno, da pojednostavim svoju ishranu, da me ne mrzi da spremam, da nemam izgovor “Jao, ko će sad da kuva?”. Ja mogu da spremim obrok za 10 minuta, 15. Uglavnom su moji obroci 10-15 minuta. Kada kuvam, recimo dinstam meso ili kada je kuvanje u pitanju, skuvam za više dana, samo menjam priloge, tako da vrlo jedna jednostavna i brza priprema hrane i trudim se da biram kvalitetnije namirnice, celovite namirnice, puno voća i povrća, orašastih plodova. Jedem ono što je priroda dala a što manje prerađene hrane. Naravno da je imam u ishrani i dalje u nekim količinama ali vrlo je ograničena i vrlo mi je važno i zbog dece, negde, da imaju ograničen pristup. Ništa im nije zabranjeno, sve jednu ali u kući se zna šta se nalazi i oni su ok sa tim, već i oni biraju pametnije izbore. Tako da je meni to mnogo, mnogo važno obzirom na današnju situaciju i sve ovo što se dešava, mislim da je više nego ikad važno i značajno da gradimo zdravije navike i da se hranimo zdravije. Ne zdravo ili nezdravo, nego zdravije, onoliko koliko je to moguće za svakog od nas, prema našim mogućnostima, okolnostima, životu i ostalom.

Fizička aktivnost

Treniram i dalje, da, ne idem u teretanu. Sada kada je ova situacija da ne može da se ide, da je ograničeno, onda treniram kod kuće ili u danima kada nemam baš motivaciju da treniram, što se i meni desi, normalno kao i svima, onda se trudim da budem fizički aktivna i da imam bilo kakve pokrete, da li je to šetnja, brzo hodanje. Vrlo često sam  u prirodi tako da uvek gledam da mom telu dam pokret, jer je to mnogo važno. Sad kakav god da je, fizička aktivnost je fizička aktivnost, ponekad prosto ne možemo da ostanemo dosledni trenungu kod kuće ali možemo da uradimo mnogo toga umesto toga.

Nikolina: Da ne spominjemo one kućne poslove i ostalo, sve što radimo što može da se iskoristi. Ja se sećam, kada sam posle porođaja sa trećim detetom, i sve je to bio i ostao stomak i sve što ide uz to, i to je bilo ono mesec dana nakon porođaja ja sam sva bila u ludilu, iako sam bila svesna. Znala sam šta mi se desilo prva dva puta i bila sam svesna koliko mi vremena treba da se vratim na staro, odnosno, da se vratim u neku svoju normalu. I pričala sam sa jednom ženom koja je neki couch za lični razvoj ali isto ima troje dece i ima znanja iz različitih oblasti. I ona je mene pitala šta me muči, ja sad kažem da ja bih volela da odvojim neko vreme za vežbe, znaš ono, pola sata mada mi je to bio san, kao nemoguća misija, tada kad imaš bebu. Pola sata svaki dan. Ma nema šanse! Ili ono “Budni u 5 i vaš je ceo svet”, to ne važi za mame, to apsolutno potpisujem. Ona mi je u jednom momentu rekla, nešto u fazonu, “Ma da, to ćeš se već rešiti svakako, kilaža i ostalo, nego samo obrati pažnju kad radiš, tipa kuvaš ili pereš sudove, pa namesti se nekako ispravi leđa, pa radi nešto, radi vežbe sa rukama dok usisavaš“… Pa, imamo sprat pa penjem se uz stepenice, niz stepenice, silazim 100 puta dnevno, „Pa kao zašto ne bih brže išla niz te stepenice ili penjala se uz njih, a ne kao da se vučeš tromo. To su ti sve vežbe neke koje u sklopu svakodnevnog kretanja, koje svakako imaš, zašto ne bi to iskoristila?”. Ja to i dan danas primenjujem. Imam neke vežbe koje radim za leđa, nisam dugo već radila mada to mi jako baš prija. Svi mi koji radimo za računarima, pogotovo danas sve više ljudi radi od kuće i online zbog cele ove situacije, znači tako neke stvari zbog kojih se osećamo bolje, jako je važno da pronađemo vremena za njih. Tako da se apsoluto slažem sa tobom. Nekako, i sama si rekla da ne voliš mnogo neka pravila i ostalo sve to, znaš kao moranje i zabrane pa onda gledamo da pojednostavimo kompletan svoj dan.
I za kraj bih volela da, pošto imamo praksu poklanjanja u podkastu i dogovorile smo se da poklonimo jednu tvoju knjigu, volela bih da nam kažeš nešto više o njoj. Ona je nastala pre programa, jel tako?

Jovana: Tako je. Ja bih, pre nego što pređem na knjigu, samo rekla jednu stvar, baš da se nadovežem na tvoje da kod kuće možemo, svaki pokret koji napravimo se računa, ono što je najvažnije je da znamo da se sve računa. I svaki mali korak, na kraju čini naš krajnji cilj. Znači, nemojte samo da mislite da se samo one velike stvari računaju. Računa se sve. Ja sam imala čak i jedan izazov sama sa sobom, negde na internetu sam pročitala, a to je svaki put kada dođem do frižidera a nije mi vreme obroka, znam da nisam gladna, ali nešto me vuče, nešto bih ja tu čapnula, da uradim 10 čučnjeva. I to zaista pali. Bukvalno dođete ispred frižidera, udradite 10, 15 čučnjeva, koliko možete, koliko je vama ok i sasvim sigurno ga nećete otvoriti. Jer jednom kada skontaš koliko je teško uraditi 10, 15 čučnjeva, koliko je lako otvoriti frižider i strpati nešto usta, zapitaćeš se boga mi, i eto način kako da se udaljite od frižidera. Malo šaljivo a i te kako efektno.

Od viška kilograma do održive kilaže

Što se tiče same knjige, knjiga je deo mene, onako vrlo lep deo mene i ti si u početku rekla da danas svi pišu e-book-ove, ja ih zovem e-knjiga, zato što je knjiga, zato što sadrži puno autobiografskog materijala. To je ceo moj put transformacije od početka do kraja. Bukvalno od onog prvog momenta, kako sam se osećala, kako sam i na koji način došla do tog viška kilograma, šta se krilo iza svega toga. Knjiga je praktično napisana u smislu konkretan problem. Kako da izgradim zdraviju naviku? Biram zdravije slatkiše. Kako da ne ulazim u pekaru? Kako da zaobiđem pekaru? Mislim da se tako čak zove jedno poglavlje odnosno pitanje. Kako da ne odustanem? Kako da pravilno kombinujem hranu? Baš onako svi izazovi koje prolazim u procesu mršavljenja su u njon objašnjeni i pojašnjeni iz ugla mene, kako sam uspela to da prevaziđem. Tako da je vrlo praktična, vrlo je emotivna i ono što mi često pišu topla, iskrena i nekako nakon čitanja imate osećaj kao da ste sedele sa drugaricom na kafi koja je nesebično podelila sve svoje cake i sve ono što je njoj pomoglo da uradi, onako vrlo nesebično. Pisala sam je sa dosta suza, valjda je nekako puno toga izašlo iz mene. Pisala sam je sa jednom namerom a to je ako bar jednoj ženi pomogne da se pokrene sa te tačke na kojoj se nalazi, gde sam ja bila i uspe, biće moja misija ispunjena. I već prvi utisak koji je stigao taj dan, kada sam je poslala ženama koje su je naručule u presaleu, taj prvi utisak je bio, ono “Rasplakala sam se!”. Žena je bila oduševljena i bukvalno je reakcija bila “Ja neverujem. Pričaš kao da sam ja pisala! I dobila sam sjajne savete i motivaciju i krećem”. I uspela je na kraju ta žena i da stigne, kao i mnoge. Knjiga je zaista srcem pisana i zaista, onako, za programe. Mogu slobodno tako da kažem zato što je smršati lako, zapravo je lako, ali kako smršati trajno i doći do održivosti, e to je već proces. Tako da za sve one koje zanima kako to da ostvare i žele to da ostvare i da daju sebi, knjiga će im stvarno biti od koristi. A mi smo se složile da poklonimo jednu knjigu kao motivacija nekoj ženi koja nas bude slušala. Evo, ti podeli način na koji će se to desiti.

Nikolina: E pa da. Jovana će reći na koje pitanje treba da date odgovor, možeš prvo ti Jovana da kažeš pitanje.

Jovana: Čega želiš da se oslobodiš u svom procesu mršavljenja i izgradnje zdravih navika? Šta je ono što zapravo želiš, čega želiš da se oslobodiš tokom ovog svog poslednjeg procesa mršavljenja?

Nikolina: Super. Znači, vi odgovarate na Jovanino pitanje na stranici gde se nalazi podkast odnosno http://www.nikolinandric.com/330. Ovo je 330. epizoda. Pišete komentare na sajtu, ne važe se društvene mreže, Instagram, FaceBook i ostalo. Znači, pišemo na sajtu i u roku od 3 dana od objavljivanja epizode proglasićemo pobednika, kontaktiramo vas i ja vam prosleđujem onda kontakt, odnosno, Jovana vam prosleđuje knjigu. Zašto ovo radimo? Zato što želimo da dođemo do pravih ljudi. Uvek sam smatrala da poklon treba da dođe do nekog ko će da ga iskoristi na pravi način. Na društvenim mrežama nekako imam utisak, kako idu nagradne igre uvek bude ono lajkuj, podeli, taguj ili ne znam šta, i onda se javi i ova i ona i gomila nekih ljudi koji posle nikad ništa ne urade sa tim što dobiju besplatno. Naročito kada se nešto dobije besplatno. Ljudi kad plate i tada ne urade, vrlo često, ali još kad je nešto besplatno, nekad se i ne otvori mail. Tako da nam je stvarno važno da i ova knjiga, odnosno i ovaj poklon dođe do žene koja će to zapravo da primeni. Pišite vaše komentare i čujemo se onda u roku od 3 dana.

Jovana, još da čujemo planove za dalje. Rekla si, odnodno sledeća grupa programa počinje u maju, jel tako?

Program podrške velikog izazova

Jovana: Tako je. Sledeća grupa podrške programa velikog izazova kreće u maju. Biće preciziran datum 7 dana ranije tako da do tada nije moguća prijava. Prijava je ograničena, moguće je prijaviti se samo u tom terminu jer kada krenemo ja sam posvećena onda ženama i ne mogu, prosto, da primam nove žene. Ono što je važno da naglasim jeste da postoji opcija prijave na program. Program traje 3 meseca, moguća je prijava samo na ceo program od 3 meseca. I mentorstvo. Program i mentorstvo. To je druga opcija gde imamo konsultacije, lične konsultacije za osobe, odnosno žene koje žele individualni rad 1 na 1 i žele mene kao mentora i vodiča i nekog ko će im pomoći baš konkretno i individualno za njihov problem. To je opcija da se prijave za program. Ja sam trenutno u kreiranju novog proizvoda, to je kuvar. To je jedan vrlo, vrlo prost kuvar. Dugo se ta ideja krčka. Imam malu tremu zato što će to biti kuvar obroka za poneti. Zašto obroka za poneti? Zato što se to pokazalo kao jedan od najvećih izazova u ovom procesu izgradnje zdravih navika. Znaš ono, kreneš nešto i “Jao, došla sam na posao i nema ništa blizu, ne mogu ništa da naručim, svi u firmi jedu pizzu ili nešto, pa ja sad ne mogu da odolim”. Pa onda se negde, kao, povedeš za tom većinom. A zapravo je priprema obroka za poneti je krajnje jednostavna, recepti će biti krajnje brzi, onako da možete pre posla već, ili uveče, ili ujutru da pripremite, stavite u svoju činijicu i ponesete i da jedete, onako, sa apetitom. Tako da, trenutno sam u kreiranju tog proizvoda. Biće izračunate kalorijske vrednosti, makronutrijenti, kako bi smo razbile strah od hrane. Znači, može sve da se jede. To će biti standardna jela kojih se puno žena plaši da jede kao što je omlet sa slaninom, krompir, hleb, sendviči, svašta će biti. Tako da sam baš euforična oko toga i radim na tome.
Ciklus o emotivnom prejedanju je skup predavanja mene i moje dve gošće, psihoterapeuta i moje terapeutkinje gde pričamo malo više o problemu emocionalnog prejedanja. On je namenjen ženama koje nisu sigurne da li imaju možda ovaj poremećaj u ishrani u smislu da ne mogu da prestanu da se prejedaju, da je to non-stop, da to traje itd., i tu imaju priliku, ako nisu spremne za razgovor 1 na 1 sa psihoterapeutom ili terapeutkinjom, tu mogu da čuju njihove savete na ovu temu, onako u jednom paketu. To je dostupno uvek, uvek može da se poruči. Moje usluge su sve elektronske dok ne prođe ovo sve.
Pitala si me za štampanje knjige, to sam negde zaboravila da ti odgovorim jer ima puno toga da se priča, a nisam sigurna kada će se desiti ali negde verujem da će se desiti. Knjiga će biti interaktivna, i već imam puno nekih ideja kako će to da izgleda. Bilo bi mi žao da ne dođe do štampanog izdanja jer zaista, ja je nigde nisam reklamirala, prodajem je samostalno samo preko Instagram stranice, nemam još uvek ni sajt i za godinu dana sam prodala 400 primeraka. Znači, većina je došla preko preporuke i to mi je negde ona moja unutrašnja motivacija koja kaže, ono, “Guraj, vredi”, jer sam sigurna da ova knjiga ima potencijal da zaista promeni nekome život, nekome ko je spreman da ga i sam promenim tako da će knjiga da mu bude sjajan alat. Eto, to su neke moje novosti i to je to.

Nikolina: Super. Hvala ti Jovana mnogo i što si podelila sa nama ove najnovije novosti. Ja znam za knjigu da je sjajna, imam je i sama i sve nešto razmišljam da li i da je ištampam i setim se nekad, pogledam je, u telefonu mi je u Pdfu, pa pročitam deo kada mi je potreban. Ali opet sa druge strane, u suštini ne volim da štampam jer kad kupiš nešto onda mi je bezveze da ja idem u štampariju i da odštampam to. Čekam da ti to uradiš pa da kupim i ako imam i elektronsko izdanje, nekako mi je papir papir, uvek bio i biće. I hvala ti još jednom na gostovanju, na iskrenosti, na svemu što si podelila. Vidim da apsolutno nemaš zadrške koja god da je tema u pitanju i to mi samo govori da si ti mnogo napredovala na celom ovom putu i da si ti, u stvari, prevazišla samu sebe. Pretpostvaljma da to i sama znaš, ali eto morala sam, to mi je onako jedan kompletan utisak sada posle ovog našeg intervjua.

Jovana: Hvala tebi Nikolina, zaista, na ovim rečima. Hvala ti na poverenju. Ti si bila među prvima koje su naručile knjigu. Hvala ti što si bila deo programa. Čestitam ti na ovoj 330. epizodi podkasta. Ovo je “Wooow!”, baš sam onako ponosna što sam deo ove tvoje priče. Hvala ti na ovim komplimentima. Jesam, jesam, ja sam se mnogo promenila ali da nije bilo one stare mene i one Jovane koja se puno napatila i namučila i nije ništa znala, ne bih bila danas ova Jovana koja može i ustanju je da pomaže drugima da izađu iz tog začaranog kruga. Sve je to deo putovanja i najlepša nagrada ovog procesa lične transformacije je, zapravo, da ponovo zavoliš sebe. Da nađeš onu pravu sebe, da je prigrliš i kad je savršena i kad nije savršena i da je voliš jer to je najbitnija stvar na svetu. I kad volimo sebe onda nam je sve lepo, volimo sve oko nas i u stanju smo da pružimo mnogo više i sebi i drugima.

Nikolina: Apsolutno se slažem. Hvala ti još jednom pa se čujemo. Pozdrav svima. Ćao!

Jovana: Ćao!

Link do Jovanine Instagram stranice