#343: Primena AI za dobrobit ljudi

Prvo poslušajte epizodu, a zatim učestvujte u igri. Da biste dobili mesto u ovom neverovatnom programu, na dnu ove stranica, u komentarima opišite trenutak kada ste prvi put posumnjale u izbor svoje profesije koje ste odabrale i zašto bi vam učešće u ovom projektu pomoglo?

Dobro došli u još jednu epizodu podkasta Vreme je za vas. Moja današnja gošća je Jovana Vukićević. Jovana je inženjer za primenjenu veštačku inteligenciju. Morala sam da gledam u papir da ne bih slučajno nešto pobrkala redosled reči. Možda vam zvuči rogobatno ali kada čujete njenu priču mislim da će nam svima biti malo jasnije o čemu se zapravo radi.

Nikolina: Hvala ti još jednom Jovana što si pristala da budeš moja gošća i dobro došla.

Jovana: Hvala tebi Nikolina na prilici, uopšte, da pričam o ovoj temi i drago mi je da eto imam priliku ja baš da pričam o veštačkoj inteligencijii njenoj primeni sa ženama i da saznaju nešto novo i zanimljivo, što će im možda negde i poslužiti. I da ćemo se možda i družiti na nekom od sledećih bilo kojih događaja, vezano za veštačku inteligenciu, naravno.

Nikolina: Meni, u suštini, u celom tom nazivu, ovo “primenjeno” zvuči najinteresantnije, zato što kao veštačka inteligencija ok, to su nam, ne znam, koje su nam prve asoscijacije? Ja stalno mešam veštačku inteligenciju i virtuelnu stvarnost. Uvek zamislim neke naočare, kao staviš na oči i to ti je to. Možda za početak da damo uvod, odnosno, paralelu, razliku između ova dva termina.

Jovana: Pa da. U principu, virtuelna realnost i veštačka inteligencija nemaju neke preterane veze jer virtuelna realnost je baš to što ti zamišljaš, to kad stavimo naočare i potpuno se izgubimo u nekom drugom svetu i stojimo sad u našoj sobi dnevnoj a stavimo naočare i iskusimo neki potpuno drugi svet koji, ne znam, borimo se sa zombijima, igramo igrice, doživljavamo to sve onako kao da smo direktno tamo. I to ima neverovatnu primenu. Npr. jedna od Start Up-a koje sam imala priliku u predhodnoj godini da slušam je da koriste virtuelnu realnost za dizajniranje stanova. Tako da oni stave naočare, ti uđeš u svoj stan koji želiš i ti gledaš u neki zid i sad, na tim naočarima vidiš da li hoćeš da tu bude kamin, dal hoćeš da bude slika i samo šaltaš ovako prstom šta ti se sviđa a šta ne. Onda, mapiraš to što ti se dopada i to znači da ti na licu mesta vidiš kako stvari izgledaju. Nema ono prijektuje ovaj arhitekta, onaj arhitekta, to traje godinama nego ono ti dođeš i sve izabereš, do samog detalja, do biljke koja stoji u ćošku kako će to da izgleda. Tako da virtuelna realnost ima zaista neverovatne primene u industrijama kao što je dizajn enterijera. Sa druge strane, veštačka inteligencija je podoblast računarstva i ja volim da krenem sa te strane, od same definicije koju, kada ukucaš na Vikipediji, ti vidiš da piše da je ona, tj. njen cilj je da se razvije softverski program koji omogućuje računarima da se ponašaju na način koji se okarakteriše inteligentno. To sad kad ja pročitam to ti ne znači ništa, realno. Ali eto da uzmemo na primeru, da imamo cene stanova u Novom Sadu. I sad imaš bazu podataka u kojoj ti imaš predhodnih 10 godina kako su se te cene kretale, kad su rasle, kad su padale i u sve to, pojedine neke segmente šta je to bilo što se te godine, kad je cena stanova pala, šta se desilo. Da li su se izgradili novi putevi, novi mostovi, kakva je bila stopa gradnje, da li manje, da li više i onda to sve spakujemo zajedno u jednu bazu podataka koju ubacimo u taj naš program i onda ona, na osnovu svih tih podataka zaključi, odnosno, predvidi kako će se te cene stanova ponašati u narednih 5 ili 10godina. I onda ti kupiš stan kad je najjeftiniji i uložiš, ako si investitor u izgradnju i nove zgrade kada znaš da će biti najjeftinije pa je prodaš kad znaš da će da poraste cena, što je opet najbanalniji primer ali opet i ono zaista u industriji koja je sad svima interesantna kada se i stanovi i vikendice prodaju usled cele ove situacije više nego predhodnih godina i opet su cene porasle. Mislim, ima primenu a možda i ne razmišljamo o tome da eto tu može da se primeni i da u opšte, veštačka inteligencija  i kao neki imaginarni pojam može da ima veze sa nečim što je kao prodaja nekretnina.

Nikolina: Da. Odličan primer si navela prvo za virtuelnu realnost. Mi smo sada u fazi renoviranja, arhitekte i ostalog tako da sam sve ovo kao “O, kako bi to bilo dobro da imamo i tu mogućnost!”. Ali i s druge strane super mi je što si navela ovako neke konkretne životne primere jer svi mi zamišljamo samo neke robote koji, ne znam šta, idu, dižu noge i ruke i kao govore neke reči. Mislim, znaš ono, kao uvek imaš te neke slike iz filmova. Ali suština u stvari jeste u primeni i meni to deluje kao neki mozak koji može da predvidi stvari. Ali, ti mu daješ u stvari, sve te informacije, jel tako?

Jovana: Pa tako je. Najteži zadatak zapravo u celom tom procesu, odnosno, najduži jeste formiranje tih baza podataka. To traje od nekoliko meseci do nekoliko godina. Prosto, jer za određenu stopu procenta predviđanja koje treba da bude zaista u nekim slučajevima u procenat tačna, npr. u medicini bi bilo najbolje da je 100% tačno predviđanje, ali za takav procenat tačnosti zaista baza podataka mora da bude detaljna i mora da se uzme milion nekih parametara u obzir i da se ona sastoji od desetina hiljada miliona podataka, u krajnjem slučaju i da bi ona u opšte mogla da funkcioniše i da zaključuje kao što čovek. Kao što mi sad ono i sve što učimo, razmišljamo, sve što vidimo, na isti takav način kao što mi skupljamo te informacije i mi zaključujemo o nekim stvarima, na isti takav način bi trebalo da zaključuje, odnosno ne trebalo već i zaključuje sam naš algoritam, koji funkcioniše po principu veštačke inteligencije ili mašinskog učenja.

Nikolina: Skoro sam objavljivala nešto na instagramu, između ostalog bila je, mislim da je naslov bio 5 najtraženijih oblasti za zapošljavanje u 2021. i naravno, između ostalog je tu bila i veštačka inteligencija i ja sam se odmah setila tebe. Nas dve smo se upoznale pa pre 3 godine, ja mislim, 2018., ako smo dobro izračunale pre nego što smo krenule da snimamo, na jednoj radionici u Novom Sadu. I ja se sećam da je i tada voditeljka, odnosno predavač na radionici rekla kako je super u stvari što ti rušiš tu barijeru odnosno taj način razmišljanja da sad neko ko je ženskog pola, može da se bavi tako nekih tehničkim, inženjerskim stvarima, pogotovo kada je u pitanju veštačka inteligencija. Nismo pričale o tome šta je to što si ti završila i otkud u opšte interesovanje za ovu oblast?

Jovana: Da. Pa evo da krenemo prvo od te radionice. To je meni bilo isto jedna od anegdota koju pamtim kada je ta, ja mislim da se Elizabeta zove predavač, kada je, sećam se primera kad je bilo… Naravno, ja sam to shvatila kao dobru stranu, kad je rekla “Eto nisu svi programeri sa brkovima i sa naočarima i sa pivom u ruci”. To je bilo onako… Mislim, ja kao, nasmejala sam se i sećam se da je bilo… Baš zato sam i zapamtila što je bilo tako slikovito. A, moj put u celoj ovoj priči kreće, ja mislim, negde krajem srednje škole kada sam se i odlučila da upišem biomedicinsko inženjerstvo, a odlučila sam se jer sam u srednjoj školi…Srednju školu sam inače upisala kao neko ko i u osnovoj stvarno nije znao čime da se bavi. To je ono, kad saznaš kad si mali šta je astronaut pa ti bi da budeš astronaut, pa onda saznaš, ne znam ni ja, voliš da sadiš cveće pa bi ti i cveće. Mislim, od banalnih stvari do dosta ozbiljnih tema. I meni je gimnazija dala širinu da za 4 godine opet, to je iz moje perspektive tada, imam vremena da smislim šta ću i kako ću. I onda je došla 3. i 4. godina kada ja i dalje sam bila onako u nekom rebusu sama sa sobom šta hoću i šta neću, jer sam iz porodice u kojoj su većniski, mislim i otac i majka su mi lekari tako da su oni iz medicinske struke i onda tu negde, samom tim te to usmerava ka tome, ka medicini. Međutim, ja nešto nisam bila rada da, znala sam kolko su oni godina učili, da su oni do 50te godine supspecijalizaciju i koliko to oduzima i vremena i od porodice i od posla, negde sam ja to, I ako tad mlada, imala objektivnost neku, naravno uz njihovu pomoć, da sagledam i videla sam da je možda bolji put za mene da iskombinujem svakako medicinu, ono što ona može da ponudi i doprinesem sa svoje strane nešto a to jeste, zapravo, inženjerski taj deo koji su… Inženjeri su u medicini zapravo zaslužni za sve uređaje koji funkcioniđu u bilo kom delu, od CTA, PET skenera do EKGa, EGa, bilo koji uređaj da se koristi sada u modernoj medicini i u osnovnoj medicini, u krajnjem slučaju. To su pravili biomedicinski inženjeri. Tako da sam ja tu negde i videla neki početak svoj a kasnije tokom samog studiranja sam ušla u svet Pajton programskog jezika koji se koristi za pravljenje tih nekih programa koji funkcionišu po principu veštačke inteligencije. To je samo, znaš kao, kad zagrebeš malo u tu celu priču i vidiš šta sve može da se ponudi, onda je to, otvoriti milion mogućnosti. To ti je ono kao, ne voliš matematiku dok je ne znaš. Čim je naučiš i čim shvatiš o čemu se radi, onda daj još zadataka, daj da ide i to samo krene lavina i ta reka samo plovi. Tako da sam ja onda, iz jedne strane u drugu stranu istraživala u principu šta je to što je meni zanimljivo u celom tom procesu i veštačka inteligencija je naišla našto, kao i mašinsko učenje u opšte, kao nešto što ti ono kucaš neki kod i onda daješ neku realnu vrednost u realnom vremenu samom sebi i drugim ljudima okolo, pogotovo kad se primeni u nečemu kao što je medicina. Pošto ja tu, najviše i volim da je primenjujem jer opet imam i taj deo potrebe da ostavim neki bitniji trag u svemu ovome a gde ćeš bitnije nego u medicini.

Nikolina: Jeste. Ovo mi zvuči onako, pogotovo kada si spomenula biomedicinsko inženjerstvo, prvo mi nije bilo dobro. Kao, šta sad to znači? Ali si ti sve to lepo objasnila i mislim da nam je svima jasno. I onda si spomenula jezik Pajton jel tako? Ja znam otprilike šta sve može da bude, ali suštinski ne znam šta je. Međutim, nije ni važno, ne moramo da ulazimo baš u dubinu. Mislim da si spomenula da si radila i kao programer, jel tako? Online. Volelal bih da napravimo tu vezu, kada si završila srednju školu i upisala dalje, u kom momentu počinješ sa radom? Sa konkretnim radom. To je vrlo rano bilo, zato te pitam.

Jovana: Da, da, da. Sa 21 godinu sam ja zvanično krenula da radim u toj nekoj struci što je inženjerstvo jer to, mislim da je negde i karakteristično za ljude. Ne za inženjertsvo nego za programere. Mislim, to kada savladaš neki programski jezik ti si tu odmah u igri da krećeš da radiš jer ti imaš neki kao zanat u rukama koji ti možeš nekome da nudiš kao uslugu. Tako da sam ja u tom momentu napravila, korišćenjem tog programskog jezika, jedan program. Ja sam njega nazvala Spider Woman jer sam ja, znaš ono, feminiskinja potpuno. On se bazira na tome da pretražuje sajtove i skupi sa tih sajtova informcije koje su od značaja za određeni projekat i onda to sve pakuje u jednu bazu, u neki Excel fajl i onda taj program mašinskog učenja sa druge strane koristi tu bazu podataka da od nje uči i da predviđa nešto što je od interesa. Tako da sam ja, u tom momentu, kako sam razvijala svoje veštine i svoje znanje u tom programskom jeziku, onda sam imala nekako taj svoj proizvod koji mogu da ponudim. A u principu, ono što je svima potrebno, pogotovo što se tiče prodaje, to je ono da imaš bazu podataka . bazu klijenata koju ti možeš da kontaktiraš. Ako neko može da ti da to predviđanje kako će da se kreće i kako će da se dešava cela ta priča, ti si ona njima vredan kao dijamant. Ja sam negde to intuitivno pronašla ali opet to je bio začetak cele priče vezano za moj Start Up koji će uslediti godinu dana kasnije.

Nikolina: Mi smo se upoznale kada si ti imala prvi Start Up, jel tako? 

Jovana: Tako je.

Nikolina: On se bavio čime?

Jovana: Taj Start Up se bavio upravo primenom tog programa u domenu prodaje. I on je radio na tom principu, kao što sam objasnila na početku, pravio baze podataka i zaključivao i predviđao je u kom će se smeru u određenom regionu sveta kretati određena prodaja, odnosno, kako će se firme koje će dobiti investicije, koje će u tom momentu davati više investicija‚ predviđaće kako će se cela ta priča kretati. I to je bilo onako, mogu da kažem, dosta ozbiljna igra. Mislim i milionske stvari su u pitanju i firme koje su tu i ulažu i one kojima je to bitno su dosta onako veliki igrači, tako da je cela ta priča o skupljanju tih podataka bila onako velika i mala neka greška u tom momentu da taj program nešto pogrešno uradi bi bila onako dosta riskantna, na to mislim najpre novčano. Da neko uloži, da je on predvideo nešto kao levo, to je onako dosta veliki problem. Cela priča oko tog Start Up-a se bazirala na tome. Naravno, on je i u osnovnom delu nudio i ostale usluge i customer support i e-mailing sve to kao smo mi radili ali je srž, ondosno, najveća vrednost cele te priče je bio zapravo taj program i to predviđanje koje je on radio.

Nikolina: A sam Start Up, to mi je isto interesantno da se malo vratimo kako je on krenuo. Kada je u pitanju Start Up, znači da si imala neki tim, nisi mogla sama to da radiš, pretpostavljam. Možda i ne, možda i grešim? Sad ćeš me ispraviti. Ali me zanima kako je to išlo?

Jovana: U principu, ne može to bez tima. To je de facto tako i ja sam se u tom momentu upoznala, igrom slučaja na nekim događajima, pošto sam ja veliki zagovornik posećivanja konferencija, kongresa kao i te radionice na kojima smo se upoznale, tako da sam se na taj način sa 4, nas četvoro je bilo koji smo bili začetnici te ideje i negde smo se prepoznali energetski u tom startu. Prepoznali smo da, jedna osoba radi u domenu jednog, druga osoba u domenu drugog i onda su se te stvari nadovezivale. I negde nam je logično bilo da kad imamo tu dobru energiju, da funkcionišemo dobro na startu a svi imamo neku veliku viziju gde želimo da rastemo i gde želimo da se krećemo, bilo nam je logično da to radimo zajedno. To je bilo na početku, ono, sedimo po kafićima i mozgamo “ajd ovo, ajd ono, ko može šta, ko kako šta radi”, kako to već svi Start Up-i kreću. Nije baš iz garaže ali je iz kafića. Kako to ide. I onda smo već posle par meseci mi dobili prvog klijenta i krenuli da radimo i to dosta onako ozbiljno. Iznajmili prostor, sve smo to mi u samom startu krenuli i to je, pa eto mogu da kažem neko vreme, sigurno nekih 6 meseci, 7, funkcionisalo ok. I onda nakon toga kreću već problemi. Da odmah to obrazložim i šta mislim pod tim problemima? To je ono kad, zato ja kažem, ono inicijalna ta energija i strast se vuče, pogotovo kad si mlad kao što sam ja bila u tom momentu. Ja sam čovek koji stvarno ima viziju i većinu stvari idealizuje onako taj ceo proces i kako će on da izgleda. I meni u tom momentu zaista bio potreban neko ko dovoljno ima iskustva i stručan je da sve ovo okolo, oko moje vizije, da vodi. Prosto kao svaki tim. To svaki Start Up treba da ima. Nekoga ko ima viziju i zna da gleda široku sliku, onda nekoga ko je tehnički čovek, ko je operativac, nekoga ko se bavi svakako razvitkom proizvoda i neko ko će da se bavi marketingom i ostalim stvarima. Kod nas u timu je to bio problem iz prostog razloga što smo svi bili mladi i niko tu nije znao da vodi tim kao što treba da se vodi. U samom tom startu to je glavni problem kada nastaju te svađe, nastaju razmirice, nekako se, već više u tom momentu, posle 6 meseci postalo samo problematično. Mislim, većinom smo se samo svađali jer neko nije zadovoljan jednim delom, neko nije zadovoljan drugim delom a u principu bez vođe koji zna da vodi 4 osobe, i da su 2 osobe, teško to da može da funkcioniše. Koliko god da smo mi stvarno imali potencijala i cela ta priča je zaista bila velika ali mislim da, prava odluka je bila u tom mometnu… Mislim, trajali smo nekih godinu i po dana, u tom sastavu i nakon toga smo rešili da je ok da prekinemo. Ja najpre iz svoje perspektive, zato što proizvod koji sam napravila je više se bavio samim brojkama nego nečim čime sam ja, zapravo, želela da radim i nisam imala tu satisfakciju u nekom momentu. Previše mi je bilo problema. I ja iz svoje perspektive, imam 22 godine u tom momentu, kada smo se razilazili i znala sam da može bolje i može drugačije. I nemam taj problem da kažem ok, dala sam godinu i po dana na to, nije prošlo, ne pronalazim se u tom okruženju, mi kao ljudi ne funkcionišemo kako treba da funkcionišemo i to je to. Čist raskid. Što je i dobra stvar.

Nikolina: Pa jeste. Nekad je bolje da se raskrsti sa stvarima dok je još vreme, kad god to bilo. U suštini nikad nije kasno. Ali, svakako je to jedno veliko iskustvo bilo kako za tebe tako i za sve ostale članove. I super je što si to sad spomenula jer retko imamo priliku da u podkastu pričam sa nekim ko je imao svoj Start Up  i ne samo jedan nego više, pa mi je onda to onako vrlo interesantno i iskustveno. Vidiš, u stvari, da sve to, mislim, svašta može da se desi, možeš nekad, kao što si sama rekla, vi ste se poklopili energetski i sve je to super funkcionisalo do određenog momenta, kada vam je ipak trebalo to, možda, malo više sistematski da se uradi i kao što si sama rekla, da imate vođu. Ali opet, sa druge strane, ja verujem da u sledećem Star Up-u koji si pokrenula si svo to neko iskustvo koje si naučila, primenila.

Jovana: Pa, tako je. Sad, najiskrenija da budem, taj Start Up sad kojeg ti pominješ jeste idejno nastao 2019. godine kada sam se ja osetila spremno da ponovo krenem u preduzetničke vode. Ali opet ne toliko. To je bilo, znaš ono, imam ideju, ja sam napravila spisak od 17 ideja koje ja planiram da razrađujem jer sam taj tip, ja imam ideja  i inovacija u svakom aspektu svih svojih interesovanja ali ova ideja je bilo nešto što mene stvarno radi. I znala sam da, ako mene radi onda će raditi i sve druge ljude a van toga mislim da je nešto što je problem koji ona rešava. U tom momentu sam stala i rekla ok. To baš što si ti rekla. Znači, problem je nastao iz prostog razloga što se kao ljudi nismo pogodili. A inicijalni moj razlog zašto preduzetništvo jeste moj izbor i moj put jeste što ja stavrno ne mogu da funkcionišem sa bilo kim. Ja to kažem najiskrenije. Ja sam čovek koji hoće da izabere ljude sa kojima će raditi jer nemoguće mi je da svaki dan treba da radim sa nekim ko me nervira. Znaš ono, neko te nervira i ti sad svaki posao da mi radimo za nas, ja bih rekla “Ok, super je, ne mogu, evo ti sve te pare, džaba”. Znači to je to. Ja sam takav tip i to je moj put. Mislim, videćemo sad kako će se pokazati dalje ali sam rešila da je to nešto ka čemu idem. I svakako sam u tom momentu rešila da sestra, koja mi se bavi svi tim administracijama i finansijama, da mi ona radi taj finansijki deo. Za sve ove ostale delove sam našla čoveka za koji znam iskustveno, da je radio na marketingu kako treba. Sa druge strane, da sam našla operativca o kojima smo pričali, kao što smo pričali da to mora da postoj da je neko ima iskustva u radu Start Up-a i zna šta je to, kako treba da se poslaže jedan tim, jer ja, koliko god da se trudim da imam široko i čitam te knjige i o vođenju Start Up-a i metodologija kojima ide i uporedo, zajedno sa stručnim knjigama, radim i na tome jer znam koliko je bitno kako da se oblikuje sam proizvod. To sam baš pročitala sad skoro, kako se i kaže, ti možeš da oblikuješ proizvod kao da bude idealan kako ti misliš da bi rešio neki problem ali kad ga staviš na tržište i daš ga ljudima, ako ga nisi namestio tako da njima rešava problem na način koji je njima to potrebno, džaba si ga pravio bilo šta. I onda znam, jednostavno shvatila sam po kom principu ja treba da oblikujem celu tu priču i od samog starta, kada je sam projekat nastao sam išla na taj način “Ok, treba mi naučna zajednica, treba mi biznis, treba mi da znam sve to”, stavila na papir i krenula od nule. I zato sam sa te strane i ponosna, ok, to je moj projekat, sama sam ga napravila i sama ga radim jer u ovom momentu, i ako sad još uvek imam 25 godina, nemam ja sad ne znam koje životno iskustvo i radno iskustvo ali isto tako ga i imam. A sa druge strane sam i objektivna pa znam da za mentorstvo tražim od profesora, od predavača sa kojima sam imala priliku da sarađujem, od inženjera, mislim, vrlo sam objektivna sa te strane, ono, kad nešto znam i u momentu u kojima mi nešto mi je potrebno negde pomoć, tako da sam ovaj put od samog starta krenula objektivno i negde je krenulo i da daje rezultate cela ta priča.

Nikolina: Super. A jeste imali neku, mislim neću pričati o finansijama nego uopšteno, kao finansijski neki upliv? Da li ste konkurisali na neka sredstva? Mislim, znam da ima jako puno sad tih nekih fondova, projekata i šta ja znam.

Jovana: Da. Nismo ispričale da projekat se zove Amigdala project i on u globalu, kada bih ga opisala izgleda kao naučno-istraživački rad, što jeste problem u onom smislu kada ta naučna zajednica treba da shvati da je neki projekat koji se smatra istraživački, treba da pređe odmah u industriju. To je spoj koji ono, u principu, može da se da finansija za istraživanje, naučna zajednica će da ti da finansije za to ali nisu toliko zainteresovani za priču kada treba da se odmah krene i da se odmah daje kao proizvod. Što je negde moje insistiranje. Jer ja, napisala sam do sad u svom životu nekih desetak naučnih radova i toliko mi je sa neke strane i krivo. Ja ih napišem i oni tako stoje tamo na fakultetu i ne rade ništa. I to je neki moj problem, a ja kao, inženjer sam i trudim se da svaki od tih projekata ima neku vrednost u smislu da može da se napravi prototip i da nešto rešava. I onda mi bude žao kada neki od tih projekata, koji zaista znam da mogu da urade nešto sada, da ne dođu nikada, da ne vide svetlo dana u bilo kojoj široj zajednici osim te naučne, jer prosto, eto tako funkcioniše naučna zajednica. U ovom momentu, ja kao neko je inicijator te iste ideje i koji opet spajamo, projekat spaja psihologiju, medicinu i inženjerstvo, u tom momentu je bio interesantan i jeste interesanstan investitorima individualnim. Ja, opet, vraćam se na onu činjenicu da stvarno volim da idem i po konferencijama i kongresima, imam neku tu povezanost, taj networking koji ja jako volim i opet, tu sam stekla kontakte i ljude koji znaju da prepoznaju dobru ideju i spremni su da u nju ulažu što je negde najbitnije ako ste inicijator neke ideje. Tako da, sa te strane ja nisam još uvek išla na bilo koji inovacioni fond, zato što sam htela da ovo uradim sama i da vidim kako to ide, jer mislim da može na taj način i opet nije standardno i nije tipično. Evo, danas sam baš pričala sa nekom omladinskom organizacijom, pošto se projekat između ostalih i bavi mladima, o tome, kakav je uopšte i ukoliko postoji Start Up-a koji su iz tog naučno-istraživačkog rada prešli u Start Up. Jako mali broj. I oni, npr. ne znam da li znaju 2 da nabroje, da su prešli baš tu barijeru. Tako da je opet, inat tu u meni proradi i kaže “Aha, to je to. Sad ćemo mi da krenemo i sad će to da bude stvar na kojoj ja radim”. I zaista, mislim da su mi to moji najbliži rekli kao, “Vidi se, kad se probudiš ujutru, da je to stvar za koju goriš”, što odmah daje neko poverenje i njima i meni i ljudima koji rade sa mnom.

Nikolina: Naravno. To je najvažnija stvar u celoj priči. Samim tim, način na koji pričaš o tome je dovoljno da zaključimo, ja i slušaoci, koliko je to tebi važno. A volela  bih da malo detaljnije pričamo o projektu. Šta u stvari je on, čime se bavi i otkud naziv? Jel ima neku metaforu ili…? Šta je u pitanju?

Jovana: Da, da, Amigdala. Projekat se zove baš Amigdala zato što se deo mozga, koji je vezan za emocionalno rezonovanje informacija, odnosno, mi kada skupljamo informacije sa naših čula, kao vidimo nešto, iskusimo nešto, u nekom smo okruženju koje nam prija, taj deo mozga koji, izgleda u obliku badema, malog bademčića, nalazi se sa obe strane mozga i do njega sva ta iskustva dolaze i u zavisnosti od emocije koju ta iskustva izazivaju, on aktivira sav ostali deo mozga. I to je razlog zbog kog je projekat  na tak način, zato što se bavi zadovoljstvom svake od osoba koja učestvuje z projektu. Jedino merilo koje će se meriti na samom kraju sve oko tog projekta i svakog učesnika će biti koliko mu je ta amigdala aktivna i koliko je centara u mozgu ona aktivirala. Pa samim tim će se meriti i zadovoljstvo samog učesnika. Sa druge strane, nismo ispričali čime se bavi. Znači, primenjuje psihologiju, medicinu i inženjerstvo a sam cilj ovog projekta jeste da primenjuje medicinske i biomedicinske instrumente, odnosno, da analizira sam fiziološki odgovor čoveka tokom aktivnosti koje će on da obavlja a koje ćemo mi formirati kombinacijom psiholoških testova i radnim iskustvom u realnom vremenu. Svakako, on će da kobuinuje i mašinsko učenje o kome smo pričali, što je neki od mojih, zaključili smo dosta dobrih hobija i mog zanimanja. A, zapravo za cilj svega ovoga jeste da predstavlja neki novi nivo testa orijentacije, odnosno, testa sklonosti. I ne znam, da li si ti imala priliku da radiš taj test sklonosti u srednjoj školi kao tih završnih godina srednje škole?

Nikolina: Radili smo, da. Imali smo nešto, ne znam ni ja tačno dal nam je bio pedagog pa kao ceo razred je radio, ali nešto se ne sećam nekih konkretnih pitanja. Bilo je tu nešto, nekako mi je više u sećanju ostao neki online što sam radila.

Jovana: Da, pa to verovatno ono kasnije, kao ispituješ sam sebe. Ja bih se sad osvrnula na to zašto sam ja u opšte, zašto mi je bitan taj projekat? Ja, kao neko ko, ja zaista radim u struci inženjera, sad već 4 godine aktivno ali još uvek nisam diplomirala. Ostalo mi je još par ispita da to finiširam i nadam se za par meseci da će i to da dođe na red. Ali sam u nekom, ja to povezujem sa onim kao što je Njutn gledao kad je jabuka njemu pala na glavu i zaključio je kako gravitacija funkcioniše, da ona uopšte postoji. To je onaj momenat koji ja bar mislim da je, većina nauke i suština nauke je nastala tako što smo mi posmatrali naše okruženje i analizirali to što vidimo. Znaš ono, zašto je ta jabuka pala? Nekome je pala na glavu i samo ju je šutnuo u stranu i baš ga briga, ide dalje, mora da radi nešto. Njutn je stao i razmišljao je o tome. Na taj način sam i ja bila okružena ektremno velikim brojem ljudi koji, sa jedne strane, rade sad neki posao jer svakako moraju da zarade neki novac, moraju da žive od nečega ali su teško nezadovoljni time. A opet, ne znaju, šta sad to mogu da promene jer  svi kažu “Ok, ajd ti, tu je novac, tu treba da kreneš”. I onda kao, sa druge strane, ti kao neko ko nema veze sa IT-jem možda uopšte nisi za to. To treba neko da sedne sa tobom i da kaže, ok, to podrazumeva to, to i to. TI ako si ceo život studirao pravo i nešto si učio npr. bubao na pamet, ti sad dođeš i da potpuno resetuješ mozak koji treba da funkcioniše i da zaključuje na drugačiji način, jednostavno biće ti teško. I možda to i nije tvoj put. Sa druge strane, taj period srednje škole i kada se rade ti testovi sklonosti, to su testovi, evo ja se sećam, ja sam na njima dobila 50-50 da treba da bavimse tehnologijom i 50% umetnosti i sa treće strane, ne znam koji procenat je bio sporta. Jer su tako koncipirana pitanja da te samo navode, znaš ono, lepše ti zvuči da izmisliš nešto i da budeš nobelovac nego da, eto, ja ću sada da zidam zgradu. Ako te neko tako pita, normalno je da ćeš reći nešto, “Evo ja bih da sedim u kancelariji i da pijuckam kafu i da mi je super”. Mislim da to nije dobar izbor i da ti sa 18 godina kada biraš svoje zanimanje i svoj fakultet, kao što sam ja, ono, treba da izaberem a ne znam šta ću. I da je to, zaista, dosta nerealna momenat da se izbor napravi a opet, ako postoji tehnologija koja tu može da pomogne onda je to nešto što, ne vidim zašto ne bismo uradili. Tu se negde javila i moja potreba da svakako sa znanjem većim koje sam stekla o samim medicinskim uređajima, što i jeste moj fakultet, da ja vidim kako ja to mogu da primenim na konkretan taj slučaj nezadovoljstva ljudi koji su upisali fakultet i studiraju 100 godina jer ne mogu, preko glave im je svega i ne znaju šta će, a sa druge strane ako i nešto rade onda je to fizički posao da nađu neki da zarade za džeparac, pa onda se opet tu ne pronalaze i onda se tu vrtiš, vrtiš, vrtiš. Ili svakako, ako si eto, npr. i da si mama koja sedi kući sa decom i voli da bude sa njima i sad napravi pauzu od posla 10 godina, izađeš uopšte iz priče industiji i ti stvarno ono, objektivno, ne možeš da znaš u čemu bi ti bila dobra. Kao sad sve hoćeš da kreneš, od čega da krenem? Znaš ono, ne znam. Ima tu milion kurseva, online, to te sve kao bombarduju, sedi kući, istraži, imate te internete, pa ono snađi se sam, klinci ste, mladi ste ili niste mladi ali sad je, kao, sve to besplatno, mislim, većina sadržaja ali nije to tako lako. Iz tog razloga, ceo projekat je okrenut tome da ispituje fiziološki odgovor osobe u odnosu na iskustvo koje on sad ima. Npr. mi stavimo ekipu ljudi da rade i organizuju neki događaj. Skupimo ih na jedno mesto i u tom momentu, tu će ono kao raditi intervju za posao, neko će da bude vođa, neko će samo da ćuti, neko će da sedi da zapisuje, neko da dođe i da crta, neko će biti ono anksiozan “Bože, svašta, šta ja radim sa ovim ljudima i zašto se meni ovo dešava?” i sve te stvari, to su nešto fizički što ti vidiš kako se mere na tim intervjuima za posao u stvari, to je nešto subjektivno, merljivo po ponašanju i po nekim grimasama. To se vidi, te reakcije. Momenat u kom se meri fiziološki odgovor je nešto što ti ne možeš da lažiraš. Ti ne možeš da lažiraš kako će da reaguje tvoj mozak u toj situaciji, koji će deo tog mozga da se aktivira. Ne možeš da reaguješ na to dal će tebi odjednom srce da počne da lupa, dal će tebi pritisak da skoči, da li će tu da se dešava milion nekih automatskih radnji u tvom organizmu, koji npr. mogu da se izmere medicinskim uređajem i samim tim da nama daju bitne informacije o tome da li je ta opšta situacija za tebe bila onako dobra, da ti goriš, da ti sad treba da se baviš takvim poslom ili jednostavno tebi potpuno druga dinamika posla prija i tu se kod tebe, znaš, sve to nešto što je merljivo sa tim aparatima, što mi mapiramo, uzimamo te informacije i na osnovu svih njih zajedno sa razgovorom sa psihologom i zajedno sa tim programom predviđanja koji će sve te informacije da koristi, dajemo neke preporuke čime bi osoba trebala da se bavi. To je onaj momenat u kom, znaš, sve stvari mogu da se izmere. Ne postoji ništa što sad ono, ja sad sedim kući i u fazonu sam “Jao, Bože, ja volim da, ne znam, eto programiram ali sad,  da li ću se ja uklopiti, da li je to za mene?” ili znaš, “Ja volim da pišem ali da li će taj posao izgledati dobro za mene?”. Sa druge strane, isto tako i moj fokus jeste na tome da se svi ti poslovi koji se kasnije predlažu ljudima, da budu u skladu sa  vremenom. Znači da bude tu i od onoga vloger, bloger, influenser i ostalo do tradicionalno lekar, ekonomista. Sve to, kao, to je relevantno sada. Ne možemo da pričamo samo o nekim tradicionalnim poslovima kad prevazišli smo do toga. Na kraju krajeva i virtuelni asistent. To su sve zanimanja koja su svakako sada relevantna i sada bitna tako da, kad se školuješ, ti objektivno biraš fakultet u nekom momentu da bi ga izabrao jer sa 18 godina malo znaš šta treba, a na kraju krajeva i ako već radiš nešto i hteo bi da promeniš, treba ti neki merljivi dokaz da znaš da bi ti baš u tome što hoćeš da promeniš bio dobar. I to je ono što taj projekat rešava.

Nikolina: Wow. Meni ovo zvuči fenomenalno. Ja te slušam i sve ono zamišljam. U stvari, ako sam ja dobro razumela, vi ljude stavljate, koji se prijave, stavljate ih u situaciju gde oni iskustveno prolaze kroz sve to i na neki način merite, mislim to je sad moj neki zaključak, nisi ti to rekla, merite nešto što možda je i na podsvesnom nivou, jel tako? Jer, u nekim momentima, ti, ko god, ja, da sam sad u toj nekoj situaciji ne shvatam, odnosno, ne obraćam pažnju možda koliko mi to zadovoljstvo pričinjava, da li mi lupa srce ili već šta god. Te neke stvari, to mi baš onako zvuči kao onaj aparat, kako se zove, za merenje, za ispitivanje istine? Poligraf. 

Jovana: Poligraf. Tako je. Neverovatno mi je i da si pomenula to, zato što je meni jedan od razloga zašto je sve ovo, cela priča je krenula jeste i samo funkcionisanje poligrafa. Poligraf i funkcioniše po tom principu što meri električnu provodnost kože, odnosno, njenu promenu samim tim što se znojne žlezde luče više kada smo pod nekim pritiskom, pod nekim stresom. To je ono, ne možeš ti da kontrolišeš. To je autonimni nervni sistem i to, znaš kao, ako ti lažeš to radi, to tamo ona strelica skače gore dole. Jedino ako nisi neki takni agent pa si, ono, vežbao, razumeš, pa onda ok, to je onda poptuno druga stvar. Ali to je najbolji primer za ovo kako ovo funkcioniše. To su stvari koje telo samo radi. Ti ne možeš da donosiš odluku, znaš ono, ja se osećam lepo u toj i toj situaciji. Mislim, ti ni ne znaš šta sve postoji, koja moguća opcija, da ti tvom telu to negde daš i staviš sebe u tu situaciju i samo ga osluškuješ. Mi bukvalno, kao, staneš, pogledaš, „Aha moj mozak sija u ovom delu, totalno je srećan kada se nađem u toj i toj situaciji“ i psiholog sedne i uz, svakako, razgovor sa njim, kaže ti “Ok, taj, taj i taj posao je za tebe zbog toga, toga i toga”. I sve to mora da se poredi sa ljudima koji već taj posao rade. Mi svakako moramo da uradimo istrraživanja svih tih sposobnosti i aktivnosti kod ljudi koji se već svim tim poslovima bave da bismo imali neki reper sa čim ćemo da poredimo. Tako da je to ozbiljno predznanje svih tih programa u koji se ulazi i ozbiljni zaključci koji će on kasnije da daje.

Nikolina: Da. Kad si spomenula kao da imaš uvid, ne znam, lampice i već kako to izgleda u backendu, nije ni važno, palo mi je na pamet, to ti je ono kao da se izmestiš iz svog tela i kao vidiš, u stvari, šta je to, gde je to na šta treba da obratiš pažnju. I super je što mi nekad nismo sposobni da artikulišemo osećanje, da li je to to ili nije to. Tako da, stvarno je fenomenalno. A koliko traje projekat, odnosno, ne projekat nego tako jedan proces?

Jovana: Pa, neka procena jeste da će trajati, u principu, 3 meseca. Prosto zbog tog momenta, mislim, treba da se nađe vreme za sve to, ne može da se svaki dan, svakako niko neće imato vremena svaki dan da dolazi na te aktivnosti i trebaće vremena da svako od učesnika ima svoje mesto i da prođe kroz svaki od ciklusa. Tako da je neka procena da će 3 meseca trajati minimum, a videćemo u svakoj interakciji, ukoliko bude potrebe za nekim ko treba da ponovi određeni ciklus ili nije još sasvim siguran da možda sam uređaj nije siguran gde da ga smesti i biće, verujem i takvih slučajeva. Opet kažem, individualno je, od osobe do osobe tako da radimo sa stvarima koje su u nekom momentu egzaktne. Zato i dajem tog prostora za malverzaciju. Znači, biće moguće minimum 3 meseca pa možda čak i više.

Nikolina: I to će biti, fizički će znači ljudi morati da dođu, jel tako? U određeni prostor. Mesto? Beograd? Novi Sad?

Jovana: Pa, za sada smo u Novom Sadu. Pošto sam ja u Novom Sadu i meni je najlakše, najiskrenije, da koordinišem sa svim tim što se dešava ovde. Što se tiče sad lokacija, to ćemo da vidimo svakako zbog kovida. Jeste nezgodno. Ja stvarno ne volim ovo sve online i meni je to, kako sad mi to da merimo. Možemo, naravno, u laboratorijama, a nešto što opet daje veliku mogućnost jesu uređaji koji su sada  napravljeni tako da mogu da se koriste u  eksternim uslovima da nisu laboratorijski, što je meni,  kao nekome ko tu radi i ko sve te signale treba da mapira, totalno otkrovljenje. Prošle nedelje je izašao novi jedan Start Up iz Beograda je izbacio novi EG, odnosno, merač električne aktivnosti mozga  koji će moći da se koristi napolju. Sad mi organizujemo neki npr. ne znam, ne možemo baš sportsku aktivnost ali svakako neku praksu koja će biti napolje i moći će, eto, čovek da stavi slušalice, ovako kao ja sada, i da na osnovu tih slušalica mi mapiramo sve te aktivnosti tako da i on nema utisak kao da je sad neko ispitivanje, a opet da može da radi aktivnost koja je najrelevantnija za to ispitivanje. Neće biti sve unutra, neće biti sve napolju, to je neka kombinacija svega i svakako taj ulazni deo, u razgovoru sa samim psihologom i sa mnom i sa svim tim ljudima koji organizuju celu ovu priču, će morati da bude lično i moraće da bude u nekom prostoru. Tako da, to ćemo sve sad, zbog kovida, moramo da vidimo kako ćemo da oraganizujemo jer moramo da, stvarno, bavimo se i takvom naukom koja primenjuje sve to u medicini i ne možemo da se igramo sa svim tim stvarima. Tako da, sve što se tiče toga, to ćemo u skorije vreme, ja ću videti do kraja ovog meseca sve te informacije da se objave ali svakako, to je nešto, znaš, nije ni unutra ni napolju, nego mešavina.

Nikolina: Ekstra. Ja sad razmišljam i shvatila sam zašto do sada niso pričale. Zato što je sada pravi momenat. Da smo pričale prvi put kad smo se srele, kad smo planirale tamo 2018/19. ovo nije bilo ni u planu. Možda bi bilo negde kao ideja. Ne možda, nego verovatno bi bila kao ideja ali ovo je sad onako baš pravi momenat kada vi krećete u realizaciju. Mi sad ovo snimamo polovinom aprila a epizoda ide mnogo kasnije, odnosno, slušaoci je slušaju mnogo kasnije. Ali s tim u vezi, htela sam samo da spomenem da, s obzirom da u svakoj epizodi imamo jedan poklon, ovaj put će upravo poklon biti mesto u okviru ovog programa. Jel tako? Ti meni kada si rekla kao “Mogli bismo da damo mesto u okviru programa” meni je to bilo kao super zvučalo ali ovo sad kad sam u stvari čula šta sve to podrazumeva, znači ono ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem i ono, kao, ja se prijavljujem. Šalim se, kao, jel mogu ja? Nećemo da delimo poklon. Ali nećemo. Tako da, ti samo kaži na koje pitanje treba ljudi da odgovore da bi učestvovali u ovoj igri?

Jovana: Pa da. Meni je bilo drago, da imaš uopšte ovaj deo podkasta jer znam i čula sam u ranijim epizodama da bude sastavni deo svega. Ja bih htela da se svakako svi slušaoci osvrnu na taj problem koji ovaj projekat rešava, odnosno da u odgovoru, tj. u komentarima na ovaj podkast napišu i opišu trenutak kada su prvi put posumnjale u izbor svoje profesije koju su odabrale i da napišu zašto bi im učešće u ovom projektu pomoglo? Zaista bih htela da napišu te iskrene neke dileme u kojima smo se svi mi našli i kad smo posumljali, u opšte, da li želimo i da li ne želimo da radimo bilo šta. I način na koji misle da bi im ovakva stvar, gde će dobiti ovakve informacije koje su merljive statistički i vizuelno, zašto će im pomoći i šta će to kod njih promeniti. I radujem se stvarno da vidimo ove rezultate jer, možda ja delujem kao neko koje sad previše entuzijastičan, svakome je svoja ideja najbolja na svetu ali stvarno mislim da kad krenu da se razrešavaju tih stvari, svako kad sebe negde sklopi i nađe u ovom svetu, šta treba da radi, mislim da nema lepše sreće nego onda kada radiš nešto što voliš. I ja se stvarno radujem tome da ovaj projekat eto nekom i tvojim slušaocima stvarno pomogne da kasnije i osete se dobro i da rade ono što vole i da, znaš ono, budiš se ujutru i samo kažeš “Bože, jedva sam čekao ovaj momenat da samo uživam u tome što radim i da me to čini srećnim”. I zaista, ja verujem u ovaj projekat i verujem da će to nekome stvarno i da omogući.

Nikolina: Ja sam 100% sigurna da će to biti tako. A vi dragi slušaoci, komentare pišete na stranici https://www.nikolinaandric.com/343. Znači 343. epizoda. Pitala bih te još 100 pitanja ali nisam mogla ni da zamislim u kom smeru će, u stvari, da ide ovaj naš intervju s obzirom da smo pravile koncept onako na početku, pošto je tebe teško uhvatiti na internetu i na društvenim mrežama, sem LinkedIn-a, jel, gde je onako u tezama napisano čime se sve  baviš. I nije mi uopšte padalo na pamet da sad radiš na ovako važnom projektu, više sam htela da pričamo o veštačkoj inteligenciji kao takvoj, kao daj da vidimo, da objasnimo, prvo sebi da objasnim šta je to, odnosno, ti da mi objasniš. Ali ovo je stvarno fenomenalno i ja sam sigurna da će taj neko ko dobije ovaj poklon, odnosno, mesto u programu stvarno imati velike benefite, samim tim što… Mislim, neverovatno mi je u stvari da postoji tako nešto, odnosno, da može tako nešto da se napravi da ti, mislim glupo zvuči, da ne moraš da razmišljaš šta voliš nego, prosto, da uživaš, da se prepustiš, da radiš to nešto gde jesi u toj simulaciji, šta god to bilo u tom projektu na tom mestu i da ne razmišljaš o tome kao šta je to što ti osećaš, šta je to što ti misliš, nego tamo neko meri sve to i posle ti samo da, ono kao, crno na belo, to, to to i to  i baš mi je ono, i dalje mi je neverovatno.

Jovana: Pa jeste, to je ono kao, dođeš, prepustiš se i ne razmišljaš ništa, nego neko drugi misli za tebe. Ali, mislim, 21. vek je i mislim da je tehnologija stvarno dovoljno napredovala da to tako i treba da bude. Jer,u svakom smislu, primena veštačke inteligencije može da bude na brdo stvari, kao što smo i pričali na samom startu. Isto tako je bio i masinski inženjering koji je moja struka, može da se primenjuje na milion strana. Između ostalog je i deo projekta zaista i zamišljen da bude uređaj koji se bavi detekcijom depresije i signala govora, koji sam ja u nekom momentu i radila kao taj svoj jedan od naučnih radova, pa je čekao svoj prototip i svoje svetlo na kraju tunela, koje planiram isto da završim i da dočeka ove godine i zaista primenu i samom Amigdala projektu, jer je bitno. Jer svakako, momenat u kome ovakva tehnologija može da reši nešto što možda ljudima ne deluje bitno ali bitno je. To su stvari koje, ako znaš i osetiš ih, mislim, ja sam ih prepoznala i vidim tu mogućnost, moj mozak tako funkcioniše da spaja te stvari i vidi ih kao nešto što je zaista bitno i moguće. I mislim da stvarno vreme je da tu tehnologiju koju imamo koristimo na način da ona služi nama. Znaš ono, ti dođeš i kažeš “Ok, ja hoću da mi ova tehnologija koju vi ovde sedite i razvijate…”, to mislim mi, kao koji smo inženjeri, “…da nešto konkretno i korisno za mene”. I msilim da je krajnje vreme došlo da se tome posvetimo i da je ovo prava stvar i nadam se da će dati stvarno rezultate koje ja negde priželjkujem a mislim i da hoće. I radujem se eto da, sledeće godine možemo čak i opet da ponovimo podkast i da vidimo kolko smo do tada došli i zaista da procenimo da li su ove moje reči imale tu težinu i dal će imati i tada. Ali, svakako se nadam da hoće i da će velike stvari biti ispred mene a naravno i ispred tebe i tvog posla. To sam ti na početku i pre nego što smo počeli snimanje i rekla, od momenta kad smo se upoznale veliki put je i ispred tebe bio i ti si stvarno neko ko je, za mene, majka najpre i imaš porodicu i svakako, ono, nisi u Novom Sadu i Beogradu, ne moraš u centralnom gradu da živiš da bi funkcionisala. Ja mislim to je velika revolucija sa svake strane i ja zaista pozdravljam taj tvoj put jer opet svojim primerom, ne moraš da namećeš nikome ništa. A kad ti radiš svoj posao dobro i kad se vidi da možeš to sve, govori samo za sebe. Tako da, svaka ti čast na tome.

Nikolina: Hvala ti, Jovana, od srca. Baš mi je drago da smo uspele i da se organizujemo da pričamo na ovu i neke druge teme i obavezno prihvatam izazov za sledeću godinu da se čujemo opet, da pričamo i da vidimo kakve smo sve rezultate ostvarili i šta se desilo sa projektom i kako sve to funkcioniše, šta god to bilo. Ja sam sigurna da ćemo imati dobra iskustva svakako. A ono što sam još što sam samo htela za kraj da kažem jeste da, pre nego što smo isto počele da snimamo, pričale smo o tome da je jako teško da krčiš šumu, znaš kao, da si prvi na tržištu da pričaš o nekim stvarima koje su manje… Teško ih je objasniti, jer nisu toliko poznate. Ti kao neko ko je, mislim, ti si prva žena koju ja znam a da se bavi primenom veštačke inteligencije a sa druge strane ti mene vidiš kao nekog ko je prvi u ovom svetu virtuelnih asistenata i znaš i sama koliko je teško i koliko je to u stvari velika odgovornost. I meni je baš drago što smo nekako kroz pozitivnu prizmu ispričali celu ovu priču jer, pogotovu, u današnje vreme nekako imam utisak da je cela ta priča o savremenoj tehnologiji, o upotrebi, o veštačkoj inteligenciji, više nekako na negativnom glasu. Mislim, možda tebi i ljudima koji su u tom svetu to ne izgleda i ne zvuči tako ali meni koja nisam i većini nas, nekako, znaš ono, kao stalno roboti će preuzeti ovo, ono, nekako to negativno sve zvuči i onda si ti došla sa svojim projektom, odnosno, sa idejom pa onda sa projektom i osvetlila celu tu priču. I baš mi je drago što je tako.

Jovana: Pa, hvala ti. I ja taj utisak i imam, baš tak kao što si rekla, kako ljudi gledaju na veštačku inteligenciju sa te strane, pogotovu oni kji nisu iz industrije, kad sam bila ambasador zajednice za primenjenu veštačku inteligenciju, pre sad već 3 ili 4 godine. I tad sam stvarno videla da tu, ako neko dolazi ko nije iz branše, oni dolaze da postavljaju baš ta pitanja “Aha, sad vi napravite takav projekat ili taj proizvod i sad ono, šta ćemo mi s tim? Oni se posle osamostale, ti roboti i ono dok mi spavamo oni nas poubijaju sve”. I znaš ono, mi sad stanemo i sad ono mi u tom momentu došli da pričamo o primeni u poljoprivredi, u ekonomiji. A ja potpuno razumem, to je ona stvar, imaš ljude koji su potpuno u temi, koji veštačku inteligenciju drže u malom prstu i njima su svakako, postoje dileme jer znaju mogućnosti cele priče ali su isto tako i realni jer znaju mogućnosti. Znaju ograničenja i prosto to su te stvari i kako one idu. Sa druge strane, ljudi koji ne znaju a baziraju svoje informacije putem interneta gde će svakako, svi oni naslovi biti “Aha, automobil koji funkcioniše po principu veštačke inteligencije je pobio 20 ljudi jer nije radio” itd. i sad ti… Svakako, opravdano je da ti na osnovu toga zaključuješ da će to biti teški fijasko i da ti nikakve veze sa tom tehnologijom ne želiš da imaš, što ima smisla. Ali opet, ovo su stvari i ovakvim i moj projekat i bilo koje druge priče jeste nešto što opet daje realniju sliku i bližu sliku. Svakako ja neću doći i voziti taj auto koji funkcioniše stvarno samo pa da pričam o njemu nego ću ja uzeti program koji prave moji drugari ili drugarice ili neki ljudi koje znam a koji može da meni pomogne u tome da mi poboljša funkcionisanje mog biznisa koji može biti u bilo kojoj industriji. Mi samo treba da se informišemo o tome kako ta tehnologija može da radi za nas. Svakako da se informišemo i o široj slici, mislim, svi želimo da znamo i više od onoga što nam se nudi i opet za to su zadužene organizacije koje se time bave. I ta moja zajednica u kojoj sam ja bila deo, naša je dužnost bila da mi kažemo “Ok, ovo su mogućnosti, dovde se stiglo, da znate, ok, u medicini, u poljoprivredi, u ekonomiji, ovo možete da očekujete, to na šta svi sumnjate, nije ostvarivo zbog toga, toga i toga”. Mislim, opet, postoji dužnost svake osobe koja se bavi time da priča o tome i da ljudima razjasni. Isto kao, evo da napravim paralelu sa kovidom. Mislim, ne razumemo se u to, ja prva. Ja, kao, primila sam obe doze vakcine jer sam primala svaku i treba da primim, ne razumem se u vakcine i ne znam. Isto kao i u viruse. Ako mi dođe neko ko je stručan u tome i objasni mi o čemu se tu radi i šta se podrazumeva, ja tome verujem jer priča neko ko se time bavi i ko se u to razume. I mislim da je to najbolji možda i primer i objašnjenje svega toga. Svakako ima svako pravo da formira mišljenje na osnovu svog iskustva i svog znanja koje je stekao, ali opet mislim da nije bez razloga taj neko u svojoj branši na nekoj pozaciji i u opšte, po možda školi i po nekom rangu nije tu bez razloga i razume se, svakako, u svoju branšu. I mislim da time treba da se vodimo, kako u veštačkoj inteligenciji tako i svemu ostalo. Mislim da je to baš pravi put.

Nikolina: Super. Ništa. Jovana, hvalati još jednom na ovom intervjuu. Zaista je bilo interesantno. Ja sam sigurna da delim mišljenje sa našim slušaocima. Ko je zainteresovan, mislim da će ih biti mnogo, a ipak, znaš kao, tu treba malo i doza hrabrosti, jer ipak je to proces. Znači, to nije ono dođeš jednom, uradiš neki test i to je to, nego moraš i da se obavežeš na to i da želiš, na kraju krajeva da vidiš šta je u stvari, kakav rezultat ćeš dobiti. Jer nekad nismo ni spremni, možda. Možda mi podsvesno, vrlo često se to dešava, da podsvesno i znamo šta je to što bismo voleli da radimo ali nismo spremni da krenemo, odnosno, da koraknemo ka tom nekom rezultatu. Ali dobro, to je sad na našim slušaocima da malo razmisle. Odgovore pišu, još jednom ću samo da spomenem, na stranici https://www.nikolinaandric.com/343, znači 343. epizoda. I hvala ti još jednom Jovana i čujemo se.

Jovana: Hvala tebi. Hvala ti puno.

Nikolina: Ćao.