#335: Život po pravoj meri sa Dijanom

Da biste osvojili besplatne konsultacije sa Dijanom, odgovorite na sledeće pitanje, u kometarima ispod: Šta vas najviše muči oko predstavljanja na Instagramu?

Nikolina: Pre svega hvala ti još jednom što si prihvatila i odazvala se na moj poziv da pričamo o svemu i svačemu. Ja sam te baš ono, pre početka snimanja, pitala šta ti zapravo trenutno sad radiš pošto znam, ja koliko sam pratila na Instagramu, da si svašta nešto radila čak i poslednjih godinu dana, da ne pričamo ono poslednju deceniju. Pa za početak bih volela da se predstaviš našim slušaocima. 

Dijana Kocić

Dijana: Zdravo Nikolina i prvo hvala ti puno što si me pozvala. Mi se dogovaramo da ćemo snimati ovaj podkast već neko vreme i tako mi je drago da konačno ovako porazgovaramo u dubine, daljine, širine, sve različite teme. Ja se bavim sa mnogo različitih stvari. Moja ideja je bila da ja kreiram posao koji zadovoljava moje potrebe i u kojim maksimalno uživam tako da trenutno on podrazumeva da radim sa različitim klijentima na razvoju njihovih brendova i pozicioniranje bilo putem sajta, Instagrama, kreiranje komunikacije kako bi oni obezbedili da najveći broj ljudi čuje za njih a da opet sve to bude usklađeno sa nekom misijom i vizijom koja je meni uvek bila važna tu bude nešto za neko veće dobro. I da pravimo neke pozitivne promene. To je jedan deo mog posla a drugi deo je vezan za, isto tako, pomoć organizacijama da kroz moje kanale komuniciramo isto tako  neke pozitivne promene i kroz svoj Instagram sarađujem sa različitim organizacijama, koje bi želele da se predstave. Ja ih predstavljam različitim sadržajma, bilo kroz tekstove na blogu, Instagramu, videu i tako.

Nikolina: E super, to mi je još jedna tema koja mi je bukvalno predočena sada. Zato možemo da pričamo u smislu kako to funkcioniše. Znam da postoji, ako sam ja to dobro shvatila Influenser marketing. Da li je to vid…?

Dijana: Jeste angazovali su me kao influensera da ispomovišem kampanju.

Nikolina: E pa super. Mislim da će to isto biti korisna priča. Mislim, nisam planirala o tome da pričamo ali definitivno može da bude jako korisno za sve naše slušaoce koji, u suštini, svi negde imaju cilj da počnu da rade online ili da unaprede svoje neko poslovanje koje su uglavnom svodi na online prostor. Ali ne isključivo online ali to nam je kao fokus. Dobro. Hajde da te malo vratim. Ja volim ovaj uvodni deo, to nekako najviše sklopim kockice, znaš, ko, šta, gde i kako pa bih volela da nam ispričaš koje škole si ti završila i kako je sve to funkcionisalo, taj neki prvi kontakt i prvi poslovi?

Dijana: Ja sam završila 14. gimnaziju, osnovnu školu Nikola Tesla u Vinči, to je najveća osnovna škola, sa najvećim brojem đaka na Balkanu, znam da je bila poznata po tome, a završila sam na FON-u menadžent i to je neko moje profesionalno usmerenje, manje-više. I sad se bavim time samo na neke različite načine. A prvi poslovi su mi bili promocije, organizacije žurki i bila sam konobarica na Adi dva leta. 

Nikolina: Super. Ja sam imala skoro epizodu Moj karijerni put i ja sam bukvalno navodila sve što smo mi radili, počevši od 6. razreda osnovne škole gde smo išli na njivu, vinograde, voćnjake, benzinska pumpa i ostalo. Znači, sve te neke stvari, okopavanje i čuda u onda tako kad se vratiš, neke stvari, vidiš da ti i tada sa  tih 14, 15, 16 godina i kasnije  da ne govorim, već pokazuješ taj neki presuzetnički duh. Znači ne sediš i ne čekaš sad od roditelja, nebitno da li oni imaju ili nemaju da ti daju to nešto.

Dijana: Jeste. Sad kad si spomenula, nisam ni ja bila svesna toga jer ja sam u suštini to, počela da radim već u srednjoj školi. Moja nabolja drugarica i ja smo krenule u drugoj i trećoj godini srednje škole da organizujemo žurke, jer, ako možemo da izlazimo i da se provodimo i da zaradimo pare, što ne bismo. To se samo posle toga nadovezuje, valjda. 

Nikolina: Da, jeste, to je jedna od stvari. Znači ti si od starta spajala to nešto što voliš i uspela da unovčiš, na neki način. A kaži mi, posle je bila ta saradanja sa Red Bull-om, jel tako? To je taj deo promocije, što si spomenula?

Red Bull

Dijana: Pa između ostalog. Ja sam krenula sa promocijama raznim, još u srednjoj školi sam radila jedne promocije pa kad sam krenula na fakultet, onda sam dugo maštala da postanem deo Red Bull-ovog studentskog tima. To su one devojke što voze Mini Morise i slatke su i voze se po gradu i onda je i meni to bilo “Woow, vozi mini,, kakav posao, mogla bih ja da to radim”. I to sam počela da radim negde sa druge, treće godine fakulteta i nakon fakulteta sam ja dobila priliku da preuzmem menadžersku ulogu, pošto sam tu već kao Team leader tog studentskog tima i nekako su se poklopile kockice da je kolegama bila potrebna pomoć u organizaciji i vođenju regionalno. U Red Bull-u sam bila 9 godina ukupno, to 2,5 godine kao student i posle toga još 6,5-7 godina kao menadžer.

Nikolina: Da, to je dosta dugačak period. I ja prvi put kad sam te videla, pored toga što sam se iznenadila koliko si visoka, druga stvar je bila kad si ti stigla sve to da uradiš? I sad kažeš, 9 godina si radila u Red Bull-u a to kao da je bilo u onom tamo drugom životu. Da li se sećaš tog nekog momenta kada si prelomila da daješ otkaz? Na toj poziciji menadžera u Red Bull-u, da li si odatle krenula u ovaj svet, online ili je još nešto postojalo između?

Dijana: Pa tu i tamo. Ja sam negde poslednje 2-3 godine mog posla u Red Bull-u istraživala sam neke druge opcije jer uvek mi je bilo važno da radim nešto što me baš raduje i ispunjava, da mi to bude uzbudljivo i nekako interesantno, i uvek je moj posao bio sastavni deo mog života i pratio moj put. I meni je to uvek bilo važno, da se ne razdvaja od tog mog života. Nemam ti ja života da bih samo radila a da se to ne dešava paralelno sa nekim aktivnostima koje ja volim. Tako da u Red Bull-u sam radila isto dok sam bila u nekom fazonu izlazaka, avantura, putovanja. Mislim i sada putujem, ali to neko đuture putovanje sa 30 ljudi, to mi je tada bilo vrlo fora i uživala sam u tome. I onda, sam zazrevala i razvijala se na neke druge načine i videla sam da, ok, nešto bih ja menjala ali nisam bila sigurna šta bih. Paralelno sam krenula da pišem svoj blog i krenula sam da više budem aktivna ba Instagramu i da delim tu neku moju strast prema učenju, razmeni, deljenju znanja. Eto, nekako sam se malo usmerila spontano i prema ovoj nekoj više digitalnoj karijeri, koju danas imam. Nije to baš digitalno, ne radimo sve online, jednostavno se sve dešava uživo ali da većina mog posla ipak bude vezana za komunikaciju online. I negde tu sam shvatila da je to to u trenutku kada sam ja stvarno uradila sve što sam ja htela. Ja sam radila kao brend menadžer za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju, vodila sam  marketing tim od 30 ljudi, organizovala događaje od 100.000 ljudi i to je trajalo i trajalo, i onda sam ja već shvatila da nema tu za mene nekog novog izazova, nisam imala inspiracije da budem direktorka u kontekstu prodaje, mene to ne zanima i onda sam htela nešto što bih mogla da radim. Nisam znala šta je to pa sam onda rešila da dam otkaz i da idem u Afriku, da mi tamo se pokaže put.

Nikolina: Da to sine! Aha, znači to je predhodilo u odluci. Ok, jasno mi je zašto, ali otkud uopšte ideja o volontiranju? Shvatam da pomažeš drugima. Mislim, kako uopšte to funkcioniše? Ja sad hoću da volontiram, gde treba, kako da pronađem zemlju? I kako si ti u stvari došla do Tanzanije baš?

Volontiranje u Tanzaniji

Dijana: Prvo moja želja da ja volontiram tako je isto bila nekako dugo u meni. Mislim, imam puno nekih želja koje tako čujem samo da su tu i gledam samo kada ću ja njih nekako sebi ostavrim. Ja sam oduvek volela rad sa decom i obrazovanje i meni je škola nešto najvažnije. I dalje obožavam da učim. Znala sam da bih ja, u nekom trenutku, volela da se bavim podučavanjem dece, na neki način ali s obzirom na to da sam završila menadžment, nisam videla sebe u Srbiji kao učiteljicu, ne znam kako bi se to desilo. A u nekim tamo zemljama trećeg sveta je to moguće da na neki način podučavaš i budeš deo obrazovnog sistema. I za Tanzaniju sam se odlučila isto slučajno. Imala sam ideju da volontiram u Africi, znam da tamo sigurno deci treba obrazovanje i podrške, sigurno postoje druga mesta ali prosto meni je tako zvučalo da bi moglo biti interesantno. I uvek sam ja volela da odem na neka mesta o kojima ništa ne znam. Ja isto kad sam išla u Tanzaniju, ja sam tako izabrala zemlju vrlo random. Znala sam da su neki ljudi bili tamo i da je relativno bezbedno za jednu ženu, mladu da ide i da nema puno nekih smrtonosnih bolesti, vakcinacija pošto nije bila ni obavezna. I to mi je ulivalo neku sigurnost da kao idem u neko okruženje koje je potpuno drugačije od ovog našeg a sa druge strane idem u relativno bezbedno okruženje da se ipak ne izlažem nekim nepotrebnim rizicima. 

Nikolina: Jasno. Ja sam na tvom blogu pročitala, spominješ stalno nekog Gabriela. Da li je on, u stvari, agencija preko koje si ti otišla da volintiraš, on radi za njih ili…koja je veza?

Dijana: Kod mene mnogo toga bilo vrlo spontano. Ja sam u Tanzaniju otišla tako što sam pronašla preko nekih FaceBook grupa safari agenciju koja je tražila nekog da im pomogne oko digitalnog marketinga. I ja sam sa tim Gabrijelom, on je inače vlasnik safari agencije, dogovorila da ja dođem kod njih na dve nedelje da volontiram, da im pomognem oko postavke marketinga. I kada sam došla tamo, meni je ideja bila da ja intuitivno pronađem školu koja će biti za mene. 

Nikolina: Čekaj sad! To uopšte nisam povezala. Znači, taj Gabrijel, on je već bio u Tanzaniji i nema nikakve veze sa našom nekom agencijom.

Dijana: To je Tanzanijac. Jedan običan preduzetnik tanzanijski koji organizuje ture.

Nikolina: A kako si se usudila da… Ja sam skontala da je ipak postojala veza, kao naša agencija pa tamo ima nekog čoveka sa kojim sarađuje. Kako si se usudila da odeš i to sama? Znaš, ipak je to…Kako si proverila da li je to sve ok?

Dijana: Pa proveravala sam tako što sam pričala sa ljudima koji su imali slična iskustva. Ja sam znala da su u Tanzaniji volontirali još 2-3 ljudi sa Balkana i imali su pozitivna iskustva. Sa njima sam proveravala te detalje. Niko nije Gabrijela poznavao. Tako da, ja sam s Gabrijelom čula pre mog dolaska putem Skypea i kao upoznala i molila sam se Bogu da je sve ok. Iskreno, nisam baš mogla da znam dal će biti sve u redu. Imala sam tremu i plašila sam se, jer tako nešto ne znam nikoga da je išao da radi za safari agenciju ali verovala sam da će sve biti u redu. Šta znam.

Nikolina: A gde si ih našla? Na netu ili postoji neki poseban sajt?

Dijana: Postoje sajtovi kao što je WorkAway, to je platforma gde možete da vidite jako puno prilika za volontiranje, u zamenu za vaš rad vam ponudi smeštaj i hranu. I tu sam isto pretraživala neke opcije. A pored toga, na FaceBooku postoji veliki broj grupa koji su Female solo chalenger ili Female Wonderes ili tako nešto, gde žene iz celog sveta razmenjuju poruke, dopisuju se gde je ko bio, kako je kome bilo. I ja sam na jednoj od tih grupa napisala da bih ja išla da volontiram u Tanzaniju i da li je neko bio, da li bi mogao nešto da mi preporuči i tu su se meni neke dame javile i poslale mi informacije i predloge gde bih mogla, kako bih mogla. I ono što je bilo zanimljivo je da, ja sam napisala da bih ja volela da idem u safari agenciju tj. da idem besplatno na safari i da idem da volontiram u nekoj safari agenciji i to bi se uklapalo. Pri tome sam imala svoj travel blog, fotografisala. I onda je ona meni rekla “Nema šanse, safari je mnogo skup, neće ti to niko dati da ti ideš besplatno na safari, sve i da volontiraš”. I sad sam ja, ok, nema veze, ja sam nastavila da maštam o tome i ta ista ženska mi se javila posle 2 meseca, kao “Ej videla sam na nekoj FaceBook grupi gde su nešto o Tanzaniji, da čovek traži nekog da volontira”. Ja rekoh, to je moja prilika!

Nikolina: Ja ne verujem! Koja godina je to u pitanju?2018/19?

Dijana: Pa pre dve godine. 2018. Ne, 2019ta.

Nikolina: Ja obožavam, ne zato što je moj podkast, nego obožavam ove intervjue zato što su to…Uvek saznam i otkrijem neke stvari. Znaš ono, ti možeš da napišeš 20 blog postova ali prosto ne možeš neke stvari da napišeš i opišeš rečima. Setiš se nečeg što samo u govoru možeš da kažeš i da preneseš. Znači dobro. Ti si ok. Znači otišla si kod Gabrijela i…?

Dijana: I imala sam par kontakata različitih škola u Tanzaniji gde bih mogla da volontiram. Ja sam sve te ljudi kontaktirala i najavila im da ću ja doći. Pitala ih da li ja mogu da dođem da se upoznam sa njima. Jer je meni bilo važno da ja volontiram negde gde ti meni ima smisla. Jako puno ima organizacija u Tanzaniji gde se prave volonterska udruženja zarad turizna, postoji taj termin volonturizam i to je ok, to dolaze Amerikanci da iskuse neki život. Nije to čak ni loše, to je skroz ok, ali ja sam imala želju da ja radim nešto što vrlo je meni smisleno i da ja osetim koja je to organizacija u koju ja želim da uložim svoje vreme, energiju i dam neki svoj doprinos. Tako da, upoznala sam par ljudi koji imaju svoje organizacije, međutim na kraju sam ja pitala Gabrijela, pošto ja najviše volim taj lokalni momenat, kada ja na ulici pitam nešto pa oni meni kažu i da znam da je to to. Mislim ne mogu te slagati, da li da vidim stvarno šta kome treba. I onda sam ja Gabrijela pitala “Ok, ja bih da volontiram u nekoj školi. Jel ti možeš meni da preporučiš ili kažeš ili tako nešto?” i on je meni rekao “Pa možeš, moram da pitam direktorsku škole, u mom selu, da li bi mogla tamo da volontiraš”. To je osnovna škola, državna, ništa sad ne postoje organizacije tamo, i ja sam rekla da može i onda je on mene odveo tamo da ja upoznam direktorku i ona je meni rekla  ti šta znaš da radiš, ja reko’ “Znam engleski, mogu da predajem engleski, bilo šta” I ona je rekla “Možeš”. Oni nemaju tamo neke organizacije, njima je super samo da vide nekog drugačijeg nego njih, da bude deo sistema i da kroz tu neku kurturološku razmenu napreduju ili dobiju neke informacije, sve i da ne znam engleski i da sam rekla da znam da spremim ručak, verovatno bi mi i to dali, jer kao, naučili bi da spremaju neko novo jelo. Tamo može da se volontira i da radiš bilo šta. Ja sam kao rekla „Hajde, engleski ću, pošto znam to“.

Nikolina: Da i tu si opet imala direktan kontakt sa decom, kao što si htela? A koliko dugo si volontirala? Odnosno, bila u školi, konkretno?

Dijana: 4 nedelje sam bila u školi.

Nikolina: Videla sam slike kako škola izgleda, pre i posle renoviranja i kompletne te akcije koja je ono bila fenomenalna, ne bila i dan danas je. Pogotovo mi se svidelo to što si ti i dalje u kontaktu.Videla sam posle stipendiranje nekih dečaka, devojčica, ne znam baš tačno, jer po imenima ne mogu da skontam jel muško ili žensko. Ali koji je to raspon godina? Kod dece.

Dijana: To je osnovna škola, znači oni kreću sa 6 godina i do 7. su razreda, nemaju kao osmi.

Nikolina: Jel su oni svi zajedno, jel?

Dijana: Imaju tih 7 odeljenja. Svako odelenje ide po godinama ali dešava se da neka deca ponavljaju pa onda može biti u odeljenju i deca koja su i mlađa i starija.

Nikolina: A kako si se ti osećala, kada si došla? U stvari, ti si htela da volontiraš i da radiš sa decom u školi, predaješ engleski i ono, došla si u učionicu u kojoj nije bilo ničega, u stvari, jel?

Dijana: Da. To je ono, svi znamo mi da tamo postoje deca koja su siromašna i koja nemaju sad uslove, ali jedno je kad to tako čujemo i kao mislimo da je to tamo daleko, a drugo je kad se to živi. I meni je to bilo baš onako šokantno, to da deca nemaju klupe, rupe su u učionicama, na podu, na plafonu, nemaju olovke i to me je onako potreslo. Ne mogu da kažem izenadilo ali prosto sam to emotivno doživela. Ja sam bila svedok tome posebno što je meni obrazovanje mnogo važno. I to je bio prvi put da sam ja shvatila da nije tačno da svi imamo jednake prilike i mogućnosti. Znači, mi neki imamo bolje prilike i više mogućnosti nego neka druga deca, negde drugde. I meni je to bilo nekako teško. Imala sam potrebu da barem za mene, obrazovanje treba da bude svima dostupno i svako dete treba da ima mogućnost da nekako dostojanstveno pohađa nastavu i da ima priliku da uči i razvija se, jer mislim da isto iz tog obrazovanja i učenja mnogo promena može da se napravi i da nam obrazovanje omogućava neki bolji životni standard. Mislim, to je nešto što je i meni obrazovanje omogućilo. Moji mama i tata nisu završili fakultete i možda bi vodili neki drugi život a ja sam završavala, učila i razvijala se i to mi je omogućilo da vodim život koji danas vodim. 

Nikolina: Da, jeste, to je super paralela pogotovo što si spomenula da je istina da nemamo svi iste mogućnosti i prosto je tako, iako je to već ono otrcana faza, svi smo mi tu i zavisi od tebe. Zavisi u 90% slučajeva, ali postoji i onih 10% gde zaista deci, pre svega, nije dostupno to nešto. Zanima me sada, u stvari, kako je to funkcionisalo? Znaš, ja sada da pokušavam tebe da zamislim, došla si, jesi ti imala osmišljeno nešto šta ćeš da im predaješ? I kako si uopšte uspostavila kontakt? Jel oni pričaju engleski?

Dijana: Da. Deca pričaju s tim da je opet tu izazov 6. i 7. razred, deca, oni imaju relativno ok engleski koji može da se razume, ali mlađa deca ne mogu. Njima je bilo jako teško, oni ne mogu da izgovore sve te reči da bi razumeli. Ono što sam ja dobila kao neko svoje zaduženje je da ja budem pomoćnik u nastavi kod učiteljice njihove engleskog i nisam imala nešto puno ograničenja, dobila sam plan nastave koji je podrazumevao npr. sad se radi pisanje pisma pa sam ja onda birala kome ćemo mi da pišemo pismo i pravila im neki okvir za to, ali pored toga meni bila ideja da mi razmenjujemo što više nekih iskustava, pošto sam imala kompjuter, onda sam ja njima pokazivala životinje na safariju koje su u nacionalnom parku, pa smo pričali i o tome i učili kako se kaže koja životinja. I meni je ideja bila da oni što više vežbaju komunikaciju i govor, što je njima izazov i ti nastavnici i učitelji isto nemaju toliko prilike da pričaju engleski i njihov engleski nije idealan a deca su stidljiva, samo pišu. Podsetilo me to malo i na neke naše časoveo osnovnoj školi jer samo nešto prepisuješ, gramatiku, a nema konverzacije, a konverzacija je nešto puno važnije. I onda sam ja gledala njih da podstaknem, nebitno kako će oni da pričaju, samo da oni razgovaraju i da mi vežbamo što više taj razgovor kako bi se pripremili za neki posao u budućnosti ili bilo koju priliku koja može da im se desi.

Nikolina: A otkud ideja, odnosno, kad ti je pala na pamet da pokreneš akciju koja se na kraju završila sa renoviranjem kompletne te  učionice? To je ono stvarno, svaka čast, ali ja verujem da je to 1 od 1000 primera koji su otišli da volontiraju pa da nešto tako veliko urade.

Dijana: Da, ja sam imala ideju da bih ja volela da uradim nešto dobro. I kad sam išla u Tanzaniju nisam naravno imala ideju o tome da  mogu da renoviram školu. Ali, kad sam došla tamo onda sam razmišljala kako svoje društvene mreže da iskoristim da im nešto više omogućim zato što su svakako bile te priče i o deci i o ljudima. I koliko sam bila dirnuta i ganuta ljubavlju prema obrazovanju, školim jedni prema drugima i toj nekoj zajednici koja stvarno postoji u toj zemlji. I ljudi su, na društvenim mrežama reagovali jako pozitivno jer je njima bilo sve to nekako novo i drugačije i izražavali su mi želju da i oni na neki način doprinesu tome da deca imaju bolje uslove. Mislim, ono što je mene najviše potreslo je to da deca nemaju olovke ni hemijske, sveske. I ja kad sam se setila da pre toga, 20 godina idem po konferencijama gde od blokova i hemijski ne znam šta ću i bacam ih, jer mi ne trebaju i da biram da mi bude lep notes a sad ovde dete, krene u školu i izgubi olovku na putu od kuće do škole, ono u školi ne sme da kaže nastavnici da je izgubilo olovku jer će ga vratiti kući, a ako ga vrati kući tata i mama će ga istući jer je izgubio olovku, jer ne mogu da mu kupe drugu olovku. Mislim, meni je to, od toga je glava htela da mi eksplodira, nisam mogla da shvatim, kao glupe hemijske, da li je moguće? I onda sam ja bukvalno, možemo da kupimo 1000 hemisjki da nijedno dete više ne dobije batine jer je izgubilo hemijsku. Tako nekako iz toga nečega je nastala moja ideja hajde da nešto uradimo. Međutim, kako se sve to razvilo u to “Hajde da renoviramo školu”.Jel da sam ja decu pitala, pošto ja sam mislila prvo njima treba nešto. Pocepana im je bila garderoba, jedu svaki dan jedno isto, ja sam mislila, ok, možemo to da im obezbedimo, da se barem ne smrzavaju kad je hladnije ili da bar imaju različitu hranu da jedu. Ali pametnu stvar uradila jer sam ja pitala decu šta je ono što njima treba i onda su oni meni rekli komjuteri, lopte i atlasi i onda me je to tek raznelo emotivno, jer sam shvatila, jedna zapadnoevropska mačka koja misli da deci treba da se obuku lepo a deci trebaju neke stvari koje su puno praktičnije i koje njima omogućavaju da se razvijaju i da uče, što je meni onako bilo još puno važnije. I iz te naše razmene komunikacije je došlo do toga “Ok, trebaju im komjuteri ali da bi oni mogli da imaju kopjutere oni moraju da imaju učionicu koja ima struju i koja ne prokišnjava i koja ima vrata itd. I od svega toga je nastalo da mi moramo da im učionicu sredimo i da bi sve to realizovalo.

Nikolina: Da, fenomenalno. Ja se sećam objava na Instagramu i kako je sve to počelo i kako se sve to završilo uspešno. Kaži mi, koliko si ti tada imala pratilaca? Otprilike, ako se sećaš?

Dijana: Znam tačno! Šalim se, nije, ali bilo je nešto manje od 7.000. Jer moja neka logika je bila, kada sam ja krenula da organizujem tu akciju, onda sam ja rekla ljudima koji mene prate, pošto sam sračunala da za renoviranje te učionice treba oko 7.000€ i onda sam ja rekla “Ljudi, ako svako od vas uplati po 1€, mi ćemo renovirati jednu učionicu, kupiti komjutere, omogućiti 527 dece da ima pristup bolje obrazovanju i to se desilo.

Nikolina: To se desilo. Videla sam čak da si i ono bukvalno slikala sve račune i to mi je ono bilo svaka čast, stvarno si baš potkrepila bukvalno u brojku, koliko olovaka je kupljeno i sve ostalo. Posle smo naravno svi videli onaj snimak gde deca pevaju ove naše dečije pesme, tj. kako se zovu…?

Dijana: Svi treba da znaju šta drugarstvo znači!

Nikolina: Da, da, to. To se sećam da sam gledala i kao, ne mogu da verujem, šta ova Dijana radi, kako je ona njih naučila i koliko je njima sve to bilo interesantno. I znam da si sigurno ti njima ostala onako u fenomenalnom sećanju. Ali me zanima, šta si ti ponela, odnosno, šta je to što bi možda sada izdvojila kao najvažnije što si naučila iz tog iskustva u Tanzaniji?

Dijana: Pa puno toga sam naučila. Mislim i o sebi i o svetu oko sebe. Prvo, Tanzanijci su me naučili bezuslovnoj ljubavi i da ste kao takvi voljeni, jer ja sam tamo došla, eto tako, kao pala s Marsa u jednu porodicu koja je meni rekla “Ovo je tvoja soba, ti ćeš biti kod nas, možeš ovde da volontiraš”. I nisu hteli ljudi da mi naplate ni hranu, ni smeštaj, ni ništa što je meni bilo nekako, tol’ko mi je to bilo čudno s obzirom da dosta su te zemlje su siromašne i da ljudi i tamo, svi generalno, žele da iskoriste bele ljude jer imamo više para. Jednostavno, oni su me tako automatski integrisali u svoj život kao svoje dete, što je meni bilo… Mislim nikad tako nešto nisam doživela. Nestvarno mi je bilo. I mislim da mi je to jedno od najtransformativnijih iskustava, da ja stvarno… Mislim, danas mi je pisala moja tanzanijska mama da joj nedostajem. A ja joj pišem “mama” jer ona stvarno, ja je stvarno smatram svojom tanzanijskom mamom koja je mene prihvatila ko svoje dete tamo i bila tu za mene i tad i sad na neki način. To je jedna od stvari. Ali su me naučili puno. I o zajednici i o podršci i o deljenju i koliko ljudi mogu biti jedni sa drugima tu u različitim situacijama. Koliko oni, bez obzira kol’ko malo imaju su spremni da podele i to malo i da je to skroz ok. I na kraju dana, mislim, pomogli su meni, zapravo, celo to iskustvo mi je pomoglo da ja budem bliža sebi i nekim svojim aspiracijama budućim. Ja sam išla tamo, u suštini da se pronađem, na neki način, da vidim šta je ono što bih ja sledeće volela da radim i deca i obrazovanje je nešto što je tako meni izašlo. Kad sam ja shvatila da sam ja bila spremna da zbog dece i obrazovanja da se izlažem na način da 7.000€ prebacujem na svoj račun i tamo cenkam se za komjutere. Mislim, to je stvarno sve onako bilo jedno potpuno nestandardno iskustvo. Onda sam shvatila, ok, ovo je nešto što je meni mnogo značajno. Ne bih ovo radila.

Nikolina: Stvarno je neverovatno. I sad kad pričaš ja mogu da stvorim sliku u glavi tebe. Gde si išla da kupuješ računare?

Dijana: Imaju oni isto prodavnice, kao i mi.

Nikolina: U većem nekom gradu, u susednom?

Dijana: Da. 

Nikolina: A šta se posle dešava? Da li si posle išla u Tanzaniju, mada ne znam sad s obzirom na ovu situaciju? I da li si nešto planirala?

Dijana: Pa jeste. Prošle godine sam ja planirala da ja organizujem grupu ljudi koja bi želela da ima slična iskustva kao ja u Tanzaniji i da volontiraju isto u školi u kojoj sam ja bila, ali po nekom malo drugačijem principu, koji sam osmislila u međuvremenu. Međutumi, korona se desila tako da smo sve planove pustili niz vodu i ostavili da to dođe u neko vreme kada to bude imalo smisla, da se tako nešto realizuje. Ali u kontaktu sam sa njima. I dalje imam tamo prijatelje kojima ću se vratiti.

Nikolina: Jasno. To je baš sjajno kada imaš na nekom drugom kraju sveta ljude kod kojih možeš da odeš. Naravno, zaslužila si svojim ponašanjem i razmišljanjem i uopšte akcijama koje si preduzela ali je to onako baš fenomenalan osećaj. Kad baš, baš u nekom tamo drugom, trećem kraju sveta imaš neke ljude koji te poštuju i vole. A šta se desilo kada si se vratila iz Tanzanije? Šta si počela da radiš posle toga? Šta se promenilo? Rekla si da si išla tamo da pronađeš svoju svrhu ili uopšte sledeće što bi volela da radiš. I šta se onda dešava posle?

Radionice kreiranja Vision boarda

Dijana: Posle toga sam ja krenula da radim različite poslove, da kažem. Pošto meni je to bila ideja da pustim gde će mene put da odvede jer je mene put isto tako nekako intuitivno odveo u tu istu Tanzaniju. Pokrenula sam radionice kreiranje Vision boarda, to je nešto što ja radim i od pre Tanzanije ali sam se više nekako orijentisala da ih radim češće. To je tehnika kreiranja ciljeva koju ja koristim već 5 godina u nazad i to je nešto što je meni najviše pomoglo da ostvarim sve što sam ostvarivala od svojih snova i da budem najautentičnija povezana sa svojim željama, potrebama, aspiracijama i sl. I to je jedna od stvari koje sam radila. Kao influencer sam sarađivala sa različitim turističkim organizacijama i kompanijama koje žele da predstavljaju svoje proizvode i usluge. Mislila sam da se neću baviti više marketingom, s obzirom da sam bavila pre toga 10 godina marketingom, onda sam bila u fazonu, sigurno neće to bti moja karijera više. Međutim, nekako su se stvari isprepletale da to nastavim da radim samo u nekom drugom obliku i shvatila sam da taj marketing kojim ja želim da se bavim je taj neki marketing i u obrazovanju i da svoje talente usmerim na to da promovišem edukaciju na sve moguće načine i neki lični razvoj na sve moguće načine. I za to mi služi sada i moje mreže i moji kanali da podižem svest o tome koliko možemo se menjati i transformisati kroz edukacije i kroz neka različita iskustva. A paralelno radim na tome da, u međuvremenu sam počela da radim i sa organizacijama koje žele da se razvijaju i podižu svoj biznis na neki novi nivo, ali to je neko znanje koje sam iz Red Bull-a i kompanija u kojima sam radila pretočila u neki svoj program koji sada vodim.

Nikolina: Jako je interesantno kad to sve, tako sada  staviš u ravan. Ono, kao, šta se sve dešavalo, sad u ovih pola sata ispričaš i onda ti u stvari vidiš vezu. Mislim, svi koji nas slušaju vide vezu zašto si tu gde si sada. Sigurno si razmišljala o tome, a koliko je uticao tvoj boravak i sve to što si uradila u Tanzaniji na tvoje sadašnje poslove. U smislu, da li ti je to iskustvo otvorilo možda neka veća vrata koja se ne bi otvorila. Jer ipak si ti postala popularna, jel? Mislim, video je postao viralan i onaj snimak. Šta misliš, koliko je to uticalo na neke sadašnje poslove? 

Dijana: Pa, jeste u velikoj meri. Meni je to stvarno pomoglo da neki ljudi čuju za mene i da poruke koje ja delim dobiju širu publiku i definitivno mi je pomoglo da radim sve što radim danas. Jako veliki broj mene prepozna i povezuje sa volontiranjem u Tanzaniji što je meni super. I volim što je to tako jer je to tema koja je meni vrlo bliska i značajna. 

Nikolina: Super. Hajde sad malo da pričamo o radionici i o influenser marketingu na Instagramu. Mislim da će to isto biti korisno našim slušaocima. Kad si pokrenula prvu radionicu za vision board?

Dijana: Pa, ja mislim da je to bilo pre 3 godine, da li pre 2 ili pre 3, nisam sigurna više. Ova prošla godina nam se i ne računa. Tako i za blog, moram da uđem da pročitam, koji mi je bio prvi tekst. Ali da, mislim da je bilo pre 2 ili pre 3 godine. 

Nikolina: U svakom slučaju kada si se vratila iz Tanzanije, jel tako, posle toga? Ili pre toga si imala?

Dijana: Pa, pre toga sam ja počela da radim. Prva mi je bila te godine kada sam išla u Tanzaniju, te godine u januaru sam održala prvu. Pa sam onda, nisam ih održavala, pa sam nastavila u novembru i decembru, kada sam se vratila iz Tanzanije. 

Nikolina: To je onda 3.

Dijana: Sad ne znam šta si me pitala za radionicu?

Nikolina: Da nam objasniš kako ona funkcioniše? Ja sam videla najavu, znam otprilike šta je vision board, ali čime se bave devojke koje dolaze? To mi je jako interesantno da kažemo za koga je recimo taj vision board? Da li imaš neku svoju ciljnu grupu? I kako je koncipirana radionica, to me interesuje?

Vision Board

Dijana: Zašto vision board? Zato što ja smatram da nas tehnologija i sve što nas okružuje, informacije i mediji, da nas nekako odvlače od naše suštine. I da je jako teško da ti budeš povezan sa sobom i da znaš šta ti tačno želiš kada je metrika uspeha. Može da bude koliko followera imaš ili koliku platu imaš ili kako ti se zove pozicija u zanimanju i sl. I meni je vision board pomogao jer je proces pravljenja vision boarda jako intuitivan. Znači, ti seckaš časopise, piskaraš, režeš nešto, ti tad uopšte nisi u raciju, ti ne razmišljaš o metrikama uspeha, ti razmišljaš o onome šta tvoja duša želi i šta tebe vuče, koje su to slike koje u tebi zanimljive, koja su to iskustva koja tebi izađe, da ti to negde staviš na neku svoju tablu želja, vizija, možemo je zvati kako želiš, ja je zovem vision board. I meni je to iskustvo pomoglo da ja iz svoje podsvesti izvučem sve te svoje najautentičnije želje i da se usmerim prema njihovoj realizaciji. I moja je neka misija i želja i potreba je da ljudima ukažem na to koliko možemo tih stvari izvući koje su nama važne i kako taj proces, samo da ih izvučemo iz svesti i stavimo na tablu ili da zapišemo te svoje coljeve koji nam dođu kroz taj proces možda bude od značaja za ostvarivanje bilo kog cilja. Sama radionica je koncipirana, sastoji se iz 3 dela. Ja je, u suštini, svaki put menjam, neki deo dodam, neki deo oduzmem ali celine koje ostaju su pisanje iskustava koje želimo da imamo u životu. Jer u suštini, ciljevi su nešto što je lepo i što zvuči “Želim da imam nešto x, y”, “Da moj podkast bude najslušaniji na svetu”, ali to nije to, za mene. Za mene je cilj “Želim da imam isksutvo da ono što radim ohrabri 1000 ljudi da radi nešto što je njima blisko”. Ili, prosto, više bi trebalo da bude vezano za nešto naše. I prvi deo radionice je pisanje tih iskustava životnih koji želimo da imamo. To može da bude i “Želim da se osećam slobodno i hrabro da pozovem momka na date”, a može da bude I “Želim da se osećam sigurno da odbijem priliku za posao iako je jako dobro plaćena”. Znači, poenta su iskustva koja mi želimo da imamo za sebe i kroz taj neki proces mi pričamo jako puno i ja devojke vodim, najviše devojke, bilo je 2-3 muškarca, ali žene su nešto, više im je bliže bilo, da zapišu te neke stvari koje su njima važnje. Drugi deo je vezan za pisanje ciljeva u budućnosti, da one piše neki datum u budućnosti, kako izgleda njihov dan i to uključujući sva svoja čula. Jer taj momenat vizualizacije i povezivanja sa svim 3D svetom oko nas je dobar da bi mi uopšte osvestili da je to moguće. Često nama ciljevi izgledaju nemoguće, daleko, strano. Ja sam živi primer ljudima za neke čudne stvari jer ja sam se pela na Himalaje i išla sam da volontiram u Tanzaniju. I ja kažem, ako sam ja ovo koristla i meni je pomoglo, dovoljno je samo da ga izbaciš i staviš da ti bude ispred očiju, pa nek ti bude godinu dana izgleda ti nemoguće, već za godinu i po dana će biti u fazonu “Pa dobro, možda je sad i malo moguće da se desi”. I treći deo je sam vezan za rezanje, seckanje slika i postavljanje na tablu i tu, zapravo, identifikujemo kroz 7 životnih oblasti šta je to ono što želimo da realizujemo. I ono što je meni negde važno je da mi nismo bića koja su vezana samo za posao ili samo za porodicu ili samo za prijatelje. Poenta jeste da mi, kad pravimo vision board, integrišemo to u naš život. Da vidimo širu sliku. Da je tu i zdravlje i da je tu i neki lični razvoj i odnos sa sobom, da je tu i dom. To je sve neki life design kurs, možda u budućnosti koji podrazumeva da krenemo ono što bi bilo baš po našoj meri.

Nikolina: Super. baš mi to ekstra zvuči. Sad ja ono zamišljam, znaš kao, pogotovo taj deo sa iskustvima, mislim da je on najvažniji verovatno. U stvari ne, važna su sva tri dela koja si spomenula, ali taj deo na početku kako ti želi da se osećaš, šta želiš da proživiš je uvek  interesantan. Slušaoci mogu da prate, odnosno, mi ćemo staviti svakako tvoj sajt i link na instagramu, videla sam da tamo uglavnom objavljuješ sad radionice, pa će moći da vide kada ide sledeća. Pošto sam ja, Bože moj, jako se mnogo organizovala i onda snimam dosta epizoda u napred pa ne vredi da govorimo u napred, kad je sledeća. Verovatno će biti pušteno posle. I još sam htela jednu jako važnu stvar da spomenemo a to je Influencer marketing. Pošto si ti neko ko, sad imaš skoro već 20.000 pratilaca na Instagramu, baš sam danas kad smo se dogovarale oko koncepta okvirnog gledala i vidim da su ljudi dosta aktivni, što mi je onako baš interesantno kad vidim. Uglavnom ljudi imaju neke brojeke, neke pratioce, gomile hiljada i ne znam šta već, ali imaju dosta pasivnu publiku. E sad, mene interesuje u stvari kako aktiviraš svoje pratioce i kako dolaziš do organizacija sa kojima želiš da sarađuješ? Ne koje žele tebe da angažuju nego sa kojima ti želiš da sarađuješ? Da li imaš tu neku strategiju ili postoji neka grupa ljudi, neka niša, neka oblast koja te interesuje?

Zajednica ljudi

Dijana: Da krenemo prvo od angažovanja ljudi. Znači, meni je ideja oduvek bila da ja  kreiram zajednicu i da ja okupljam ljude koji imaju slična uverenja, pogled na svet i ja sad tu moju zajednicu, evo rastemo zajedno zajednica, jer mi je ideja kako kako se ja razvijam i delim svoja iskustva i učenja kroz proces, bilo koji koji prolazim, da ljudi mogu da iskoriste ta svoja znanja za sebe ili ih primene nekako u svom životu. I ja kako delim svoja znanja i učim kroz proces tako uče i ljudi od mene a onda učim i ja od njih jer oni sa mnom dele neka svoja iskustva i procese. Meni je to i svrha mreža i Instagrama, deljenja, ne samo Instagrama nego i sajta, jer uvek tu nekako postoji taj dvostrani momenat, jer bez toga ne bi ni imala smisla komunikacija. Jer meni je povezanost jako važna sa ljudima. Ja uvek kažem to na Instagramu često „Ja nisam osoba koja je sa Instagrama, ja sam živo biće koje komunicira“ i meni je jako važno da ja sve te ljude poznajem ovako. I ja jako puno organizujem događaja zato što želim da upoznam te ljude, želim da se družim sa njima, želim da čujem kako oni razmišljaju, pa sam ja organizovala meet-upove, pa na temu putovanja, gde mi razmenjujemo neka svoja iskustva. Sad organizujem vikendom neke iskustvene radionice na različite teme gde opet mi tako učimo i razvijamose i pričamo na različite teme, a sve sa namerom jer nije to meni follower, to je meni čovek kojeg želim da upoznam. I pošto se ja predstavljam takva kakva sam ja verujem da će mi doći ljudi koji su slični meni i da ćemo mi imati neku temu za razgovor, ako ništa drugo još sam ja nešto podelila što te ljude bude zanimalo. I odatle dolazi taj neki angagement i razmena. I meni je to nešto što je jako važno. A što se tiče organizacija, tu postoji, na Instagramu sam već aktivna 3-4 godina, imala sam više različitih strategija, od toga da sam ja kontaktirala organizacije u koje verujem i sa kojima želim da sarađujem. Primer za to je Uniqa osiguranje sa kojima sarađujem već 2 godine, jer ja to osiguranje svakako koristim. Mislim, to je nešto što ja preporučujem i ovako i ideja mi je bila da ja, prosto, predstavim i mojoj publici benefite koje pruža osiguranje kada se kupuje online, zaštoje  to meni tako lagodno i što koristim sa uživanjem. I to je jedan od tipova saradnje koje sam uspostavilo, ali to je bilo na moju inicijativu, gde sam ja kontaktirala preko prijatelja ljude iz Uniqae, zakazala sa njima sastanak, predstavila ono što ja radim i ponudila im da u neku moju komunikaciju integrišem to što oni rade. A sa druge strane bilo je i kontaktiranja od strane agencija koje vide i prepoznaju vrednosti za koje se ja zalažem i to je nešto što je jako važno i generalno, ja to uvek i pričam u kontekstu influencer marketinga, da ljudi znaju iza čega oni stoje. I šta je nekome važno. Sad, meni je važno zajednica, razmena, učenje, transparentnost, iskrenost, komunikacija, sloboda. I ja sad te stvari mogu da se pored sa nekim organizacijama, sa nekim ne mogu. I dosta organizacija vidi i prepozna kroz moj rad pa oni mene kontaktiraju pa vide da smo da smo donekle fit, neke organizacije me kontaktiraju pa ja kažem da nismo fit i da ja to ne koristim, nije deo mog života. Imam više onako nekih modela ali ovo su recimo neka dva.

Šta je influenser marketing

Nikolina: Super. To onako zvuči vrlo intuitivno oko tebe sve to kada nabrojiš. Ali opet sa druge strane, često mi padne na pamet, pazi sad, evo konkretan primer tvoj: Imaš 20.000 ljudi koji su tu, koji prate a  u suštini imaš samo jednu radionicu koju prodaješ i to povremeno. I vrlo često se ljudi pitaju “Pa dobro, na koji način, u stvari, zarađuješ?” ili da li ti je taj profil možda više promotivnog karaktera ili da te ljudi upoznaju a sa druge strane radiš još neke poslove? Kod tebe je sve. Što je super. Kaži mi šta trenutno radiš?

Dijana: To je baš zanimljivo pitanje zato što meni je ideja da radim samo ono što volim. I u čemu ja uživam. I šta god da to podrazumevalo. Ja sam skoro, pre par nedelja rekla drugarici “Ja bih volela malo da vozim Car-go” jer meni to zvuči da je to super, jer pričam sa ljudima. Mislim, ja imam hiljadu ideja i mene sve živo zanima, sve što meni tako bude nekako zabavno. A to ne radim trenutno, da se vratimo na temu. Imam više izvora prihoda. Jedno su radionice, drugo influencer marketing, treće su klijenti sa kojima sarađujem i trenutno radim kao projektni menadžer i brend strateg za organizaciju odnosno za jednog klijenta koji radi u Americi i sa kojim razvijam strategiju komunikacije, sajt, društvene mreže, zapravo čitav marketing za njegovo pozicioniranje. Ja to nigde nisam komunicirala, nikad. Mene je čovek našao i pitao me je. I meni se taj projekat svideo i ja sam rešila da ću ja to da radim, zato što je to meni jako uzbudljivo, lepo, inspirativno i tako ja to sad radim.

Nikolina: A čekaj, kontaktirao te je preko sajta ili preko Instagrama?

Dijana: Mailom.

Nikolina: Ekstra. To mi je super kad čujem te priče da ti ljudi dođu, dođu da te kontaktiraju zato što su čuli i videli šta radiš. Tako da, upravo ta autentičnost o kojoj smo pričale. A s obzirom da u svakoj epizodi imamo poklon za naše slušaoce, ovaj put će to biti konsultacije sa Dijanom na temu Predstavljanje na Instagramu. da biste učestvovali u ovoj, nazovi je nagradnoj igri, ne volim taj naziv moraću da smislim nešto drugačije, ali dobro sada. Znači, da biste dobili odnosno učestvovali u celoj ovoj priči treba da odgovorite na sledeće pitanje. Znate već da uvek imamo jedno pitanje: Šta vas najviše muči oko predstavljanja na Instagramu? Ja mislim da ste na osnovu našeg intervjua mogli da shvatite koliko Dijana zna o čemu priča i koliko sve to intuitivno radi. mislim da će vam konsultacije sa njom biti jako korisne. Ono što treba da uradite jeste da odgovorite na ovo pitanje u komentarima na sajtu, na stranici https://www.nikolinaandric.com/335, znači 335. epizoda. Još jednom ću ponoviti pitanje: Šta vas najviše muči oko predstavljanja na Instagramu?

Dijana, hvala ti još jednom na ovom razgovoru. Jako mi je bilo prijatno, nadam se i tebi i da smo, samim tim što smo se sećale tako nekih stvari, to mi je dodatno bude toplo oko srca, što se kaže. I drago mi je što smo konačno uspele, što smo se uskladile da ispričamo ovu priču koja je stvarno vredna za deljenje.

Dijana: Hvala i tebi, ja sam uživala i hvala ti što si me, baš to, podsetila celog puta koji je bio iza mene i kako smo ga sad nekako upakovale u kratak razgovor ali nekako je bio pun nekih lepih emocija. 

Nikolina: Jeste. Mislim da se to oseti i da će tako biti i na snimku. Ništa, hvala još jednom. Pozdrav za sve slušaoce i čujemo se sledećeg utorka. Ćao! 

Dijana: Ćao!

Linkovi iz ove epizode:

• Dijana Kocić website